Зора

КНЕЗ СРЕБРНИ

пита храброга јунака „ко су му другеви?" А он он одговара: имао сам четир друга; први ми је друг црна ноћ; други . . . —• Досга! прекиде га Маљута.— Видјећемо, шта ћеш запјевати, кад станемо твоју кожу дерати ! Ама врага, чини ми се, да сам ја негдје и прије виђао ову коврчасту главу! Коршун се осмјехну и поклони Маљути. — Видјели смо се ми, баћушка Маљута, видјели смо се, ако се сјећаш, у Поганој Лужи! — Хомјаче! викну Маљута своме слуги. — Узми овога старца, па се онако својски проразговарајте, и упитај га зашто је изволио посјетити његову царску милост. Сад ћу и ја сам доћи. — Хајдемо, стари, — рече Хомјак, и шчепа Коршуна за врат —• хајдемо, да се мало проразговоримо! — Чекај! рече Јован. — Ти ми, Маљута, чувај овога старца, немојте га много мучити да умре. Ја ћу му измислити казну невиђену, нечувену; такву казну да ћу и тебе, Маљута, зачудити! — Захвали, псе, цару! — рече Маљута Коршуну. — Можеш још поживити. Ми ћемо ти ноћас само жглобове заврћати! Он и Хомјак изведоше Коршуна. У то вријеме Прстен, користећи се општом забуном, прескочи преко баштене ограде и упути се тамници. Нигдје живе душе, свак бјеше отишао пожару. Промичући пажљиво поред тамничкога зида, Прстен се спотаче на нешто мекано, и напипа убијена човјека. — Атамане! прошапта и примаче му се онај риђи пјевач, што га је срео са Коршуном још при уласку у Слободу. —• Ово сам ја стражара убио. Дај брзо кључе, да отворим тамнииу, па онда збогом идем пожару, да што год са друштвом ограбим. Гдје је Коршун? — У царевим рукама! рече кратко Прстен. — Свеје пропало! Купи друштво, и бјежи! Тихо, ко је ово?

— А ја! рече Митка и примаче им се. — Вјежи, будало, док си жив! Бјежите сви из Слободе! Састанак код кривога дуба! — А кнез? отегну Митка. — Магарче! Чујеш ли, све је пропало! Коршуна су ухватили, кључе добили нијесмо! — Их, као да је тамница затворена! — Како то ? Зарније? Ко је отворио ? — А ја! — III га, будало ? Паметно говори ! — Шта ћу ти говорити ? Дођох, нема никога, стражар отегао мртав ноге. Мислим: дај-дер, болан Митка, пробај, јесу ли тврда врата? Упри, упри раменом, а моја ти се врата, колико су дуга и широка извалише. — Будало, будало! ускликну Прстен. — Право су рекли на будали свијет стоји. Блесане! Блесане! Прстен узе Митка за главу, и пољуби га у оба дебела образа; Митка се хладнокрвно отра о рукав. — Хајде за мном у тамницу, а ти рече Прстен риђему пјевачу — ти буди на стражи. Ако би што било, звизни. Прстен уљезе у тамницу. За њим се ували и Митка. Осим првих врата бјеху још двоја врата, али се ова, као слабија, још лакше извалише, под снажним Миткиним раменом. — Кнеже! рече Прстен, улазећи у подземље. — Устани! Сребрни помисли да су дошли, да га воде на казну. — Зар је већ свануло? упита он. Или ти Маљута не можеш да чекаш сванућа? —• Ја нијесам Маљута — рече Прстен. — Ја сам онај, кога си ти од смрти спасао. Устај, кнеже. Вријеме је скупо. Устај, ја ћу те извести. — Ко си ти ? упита Сребрни, — ја те по гласу не познајем. — Није ни чудо, кнеже; како ћеш ме запамтити. Само устај. Нама није до оклијевања.