Зора

52

Г Р 0 Б

био некадашњи млади кућевни учитељ њезиног брата, кога су онако брзо отпустили, сигурно зато, што је његов сањалачки поглед чешће и дуже био упућен тамо, где то њени родитељи нису допуштали; а можда и зато, што га је и она радо слушала кад је њеног тврдоглавог и размаженог брата — љубимца мајчиног — са највећим стрпљењем озбиљно поучавао. Њој се он свиђаше, и она то није крила, и са невином прилагодљивошћу десетогодишњег девојчета радосно би излазила преда-њ кад би долазио на часове, и говорила би о њему у породичном кругу, „да га воле", и да га радо слуша. И најзад Андрију отпустише. Он остави њихову кућу, али са једним тајним болом у срцу. Томе има данас већ осам година. . . . И ујница је наставила: — Он је добар, даровит, воле те и чезне за тобом. И Јелени је тада то ласкало, сећа се добро. Та којој младој девојци не би поласкало, кад јој се мупжи клања, па још ако јето мушкиње красно и по избору. Али против воље родитељске није могла ништа. Та они су јој нудили сјајну прилику, а ујница је заступала једног сиротана. — Код „оног" може се говорити само о некој прошлости, а ја ти нудим лепу будућност — рече ујна. Па кад овим разлозима не успе, онда се стаде жестити и рекла је најпогрдније речи о њеном глупавом брату — оцу Јеленином — кога његова жена каћиперка упропашћује, а овамо оставља новац, на стран} 7 , да га кришом даје „оном". А зна она све. Срамота. И за њега да да кћер, јер она му ништа не одриче шго затражи. Красни односи. После мајке, кћер. А брат јој се упропашћава. Па нека га, нека срља куд је

пошао, за њега нема лека, али њу — Јелену — не да. Она стара ако хоће нека тера овај пусти живот, за који недостаје ни велика плата очева, али она — ујна детиња — она ће чинити своју дужност. Страшно је било слушати је. Али она ту још не доврши. Остави Јелену па се упути у горње одаје. Тамо је следовао грозан призор између ујне и родитеља . . . После тога ујница изиђе из куће са једном сузом у милом старом граорастом оку њеном ; љутито попе се у кола, и одјури да никад више не прекорачи праг ове куће. А томе има две године.

III. Дође јучерашњи страшни дан. Њен брат, кад је свршио науке, по протекцији оца му, доби места у неком удаљеном посланетву. Већ као ђак био је лаке руке, а сада још више. Нису од куће могли да му нададу новаца. На послетку морала му се отказати помоћ, јер ни код куће не беше свега у изобиљу а ваљало је и овде намирити претеране потребе огмене и гостољубиве куће. Та да није била гостољубива, не би било ни протекције. И тако добише вест, да је учинио врло ружно дело; да је затим побегао, па су га ухватили тамо негде око Цариграда. — Отац се затвори у своју собу и оста дуго сам са собом. Затим онај ужасан пуцањ у његовој соби . . . И после оно писмо, којимјој мајка јавља, да „од овог стида бега у свет" . . . Али она је дознала, да ју је „онај" отпратио. Мајка је била још толико милосрдна, те јој остави још приличну