Зора

3 0 Р А

53

сумицу новаца. Али и то су прогутали ови догађаји. , . . Она сиротица била се ујутру обукла у своје заручно одело и чекала „оног". Али њега није било. Два дуга дана лутала је по собама у овом празничком руху, не помишљајући да промени халлшу, док се одело није испрљало и поцепало. У то дођоше људи који су запомагали и тражили дугове; и она је дала све што је имала, па не стиже ни десети део. Затим дођоше извршачи, да пописују ствари и ударили забрану скоро на све, и Јелена је сама нудила и оно игго су јој они хтели да оставе. Дође и полиција; па попови. Један господин рече јој поверљиво, даје забрана стављена на све, зато што има мањка и у надлештву очевом. Наредба за хапшење била је већ потписана, но он се спасао смрћу. То јој господин каже, да је у неколико утеши; јер је боље што је умро. Да, боље је. Господин хтео је да ју утеши, види се, и она му се заблагодарила на доброти. Као кроз маглу сећа се и тога, да су јој неки од присутних — међу којима беше врло мало старих пријатеља — понуди ли своју заштиту; али та понуда била је тако млака, и онајетолико мало била налик на пређашње понизно подворење којом сује ови исти некад сусретали и на коју беше већ навикнута, да она одби ту неискрену предусретљивост. После, а можда још и пре тога, разбегоше се и слуге, и она оста сама. . . . Два дана лутала је по празним собама, у белом оделу, док није изнурена пала ту. Осамљена је поред оноликих познанства не имајући где и код кога да се склони.

И сад лежи ту овако . . . Лепу, бледу главу понекад подиже, само колико да густом косом обрише сузе, које јој нагрђује лице. Кроз отворени прозор дува зимни ветар; снежна киша запљускује под и попрскује нежну хаљину и хладно тело њезино. У споредној соби прска последња воштана свећа, а по одајама полагано шири се мрак.

IV. Врата се нечујно отворе и у собу тихо и бојажљиво уђе покрупна старица са седом косом а у сељачком оделу, и стане до Јелене. Јелена поплашено подиже главу с пода и погледа у жену не могав је одмах познати. Затим прошапута: — Агнија! Откудати овде Агнијо? — Прости — одговори ова. Не дођох раније, јер не дознадох ома, али чим дознадох, пођох, и ево ме код тебе, дете моје. Диж' се. То је била њена некадашња дадиља, стара Агнија, коју је она тако волела, али коју је њена мати мрзила, нешто зато што она сама не хтеде више да седи, кад виде да се кућа много погосподила, и господа у њој поФинила — као што она вељаше. Има скоро осам година како се вратила у своје село. Они су њу већ били заборавили док су били у добру, али она није престала волети „своје дете", и ево дође да је види кад је несрећа снађе. Јелену, коју су оставили сви господски познаници, слуге и родбина — јер ни ујнице не беше ни од куда — Јелену окрепи верност ове простодушне сељанке, те се подиже да је пољуби у руку. Но ова се одбрани: — Ма шта ти је дете! Како би ти мене пољубила у руку. Ти си,