Зора

54

Г Р 0 Б

како ли те зваху ? — ми-ло-сти-ва го-спо-ђи-ца, јест, милостива госпођица, тако беше, тако су у последње доба почели да те лажу. Ја то не могу, али зато знам шта је ред. Дела, диж' се са земље, пропашћеш са здрављем. Тако, дед сад да те пољубим у руку и у чело. Како ли си ладна. Студ је овуди. И немате ни дрва. Видела сам празно двориште. И овде немаш ништа. Где си спавала? Та јамачно ниси ни легла. Срећом ја понесох нешто пара, али само за пут. Св'едно: наћ' ће се. Ходи дер, узми овај ћурак. Ја сам топла од хода, не треба ми; пешице дођох. Узми, умотај се у њ, јадно дете моје; како је бледо. Заогрну девојче, па је посади на неку стару столицу. — Немој, душо, да тражиш, да наричеш. Сад треба мислити. (У Србији по селима родбинске жене,нарочито старије, сматрају задужностда замене укућанеунарицању.) Старица је то рекла видивши очајно, управо скамењено лице дјевојчино. — Разбери ми се сад, злато моје. Да је велика несрећа, јест. Али ја те волим и моји те волу, и мој ће те Марко поштовати. Ти ћеш доћи код нас и у нас ће ти бити топло. Је ли, срце моје. Ти ћеш код нас живети. Ти ћеш нам у селу бити наша краљица, вило моја лепа. Тамо се лепше, поштеније живи него овде. Ни жао да ти не буде. Напустио те онај господин, а зар ти ниси никад ни марила за ове варошке кицоше. Сећаш ли се, увек ти се више допадао онај мудри Андрија; где ли је то момче? Красан беше к'о јабука. И баба поче да уређује хаљину на Јелени, и намештала је, да јој буде топлије; затвори и прозоре па опет стаде до ње.

— И у нас има таквих. Шта ти је стало до ових; ти си мудра девојчица била, а сељачко те је млеко одхранило, да ти је благословено, ћерчице моја! Овај свет мисли да баш никог немаш. Е јест; ево старе Агније, она зна за своје. Поче да уређује косу Јеленину. — Сва си мокра од кише, златна јабуко моја. Ти ћеш доћи код нас, је ли зенице моја? Ти ћеш ми бити мезимица, драго чедо моје. Сви те своји чекамо. Кад пођох, рекох им, да ћу им довести сестрицу. Твој те браца, Јова, једва чека. Бићеш наша, ништа ти Фалит' неће. Удаћемо те, кћери моја, удаће те нана. И пољуби је у косу. — А шта би овде радила. И ујна не мари за те, немаједа дође. А и не треба кад до сад не дође. Ти ћеш поћи са мном, ружо моја мирисава, сутра ћемо поћи сабајле. Па је још једном загрли, и обриса јој влажно лице. — И сад седи ту, па ме чекај. Ја одох да донесем мало дрва и вечерице. Свеће има у оној соби. Ух, како вам је празан стан. УзаЈМићу где год какву поњавицу да преноћимо. Ево ме ома натраг, седи ту. И старица пође вратима, но тамо застаде, па се опет врати и проговори. — Али ти немој да си друге памети, Јелице моја. Ти ћеш са мном поћ', је ли ? Не мој да ти друга која' буба уђе у памет. Јест, ти ћеш са мном поћ'. Ако се бојиш да ћемо пешице, нећемо пешице. Ј1ако је за то. Ако ти је зазор у село, не бриии, имамо ми добру собу, даћемо ти је. Ако милујеш, ја ћу с тобом спават', само ја, а ако нећеш, спаваће нана у кући : свикла сам ја. Ето, сад ме пољуби, знаш к'о нре. Тако, да си ми жива!