Зора

3 0 Р А

55

Па опет нађе нешто да намешта на Јелени. — Е, одох. Сад ћу доћ'. И старица оде.

V. Јелена остаде седећи на трошној столици гледајући преда се. Суза јој је нестало, само јој се на лицу огледао прекомерни бол. Како би било, да и она „иде у свет" ? Да ли би то имало смисла сада, када у сред овог ужаса виде, да је се ипак нашао к'о да на њу помисли са љубави, и то се нађе баш тамо, где се она најмање надала. Али шта би јој ова сирота старица са својим скученим погледима могла користити? Свега ако би је одвела у село, да је најпре утеши, а затим затим ништа, или највише „да је уда" — за неку „дивну прилику", у селу. Та Јелена се још сећа колико су се некада у породици смејали њеним сељачко-наивним изразима о свему што би јој било необично. Не, она не сме ову једину поштену душу, која јој је преостала од оноликих пријатеља, да оптерети својом неорећном судбином. Поред своје очајне равнодушности према оном што ју је окруживало, Јелена је у дубини душе своје била благодарна Богу, за љубав, коју је онако чисту и непромењену — онаку као што јује некада пре толико година познавала — пронашла у овим простим природним старачким грудима. Да није Агнија дошла, она би се до ујутру смрзла у овој студени. Та и душа јој је већ била у стању непримчивости, сузе су јој престале, и она је на поду очекивала смрт.

Али мјесто спасоносне смрти, дође спасоносна љубав у лицу ове племените старице. Сад јој је било топлије, и са живљим ударцима срца појављивале су се и низале мисли једна за другом... . . . Ујнице нема; али није могуће, да је она више не воли, да је је не жели ни видети, и да је и не погледа у оваком стању. И није ли јој ево и ова старица споменула једно име, на које је волела да се сећа некада, још кад је била у изобиљу, а камо ли сада. Али да ли сме сада на то да помишља, да ли би то било достојно? да то неће бити смешно ? Зар поред своје зле судбине још и да постане смешном ? Не, она се уверила, љубав још није изумрла. Ње има још и тамо, где се она њој и није надала, а тим пре ће ваљда бити тамо, где ју она очекује. Овде она више не сме да остане. Ове су одаје за њу проклете. Оне су јој туђе. И Јелена брзо устаде, и збаци ћурак са себе. Ваља похитати, ако ће да изврши свој смер. Агнија може брзо да се врати. И похита напоље. Пред кућом баци се у једна кола и једва чујно рече кочијашу улицу и кућу где да је одвезе. VI. Ујна Јеленина била је постара удовица неког српског нижег чиновника, који јој је осим добро уређене куће оставио малу пензијицу, што у Србији обично достиже за живот. Она је по смрти мужевљевој продала све без чега је могла бити, и преселила се у престоницу, у једну малу двокатну кућицу („од слабог материјала") неке мале споредне улице,