Зора

3 0 Р А

139

— То ће им бит' тешко, — рече опет Алија, па ће се свакако прислонитиуз нас . . . А бега ди видимо, да пљунемо за њим. — Хоћемо. — Нећемо с њим ни у једну берберницу, ни у једну кахву ни нигди, осим у џамију. — Не ћемо. — Е тако! — викну Алија и весело куцну по рамену најближег (н А С Т А В

јарана пбред себе, па по томе запјева колико га грло доноси. И за час заори се пјесма из свију грла, која, стапајући се са јецавим звуцима ситних шаргија, разлијегаше се кроз читаву махалу и губљаше се у дал^ини . . . Много их је било, који се тој пјесми искрено одазваше, а било их је, који су зачепљали уши и изговорили најружније псовке. Е, али такав је свијет! И Ђ Е С Е)

? V?

'ЗРАТИЈА

(Мотшш из једне немачке песме)

пноград Је род понео, Грожђе зрело — биће вина! Још благослов Богу треба Е, тако је од старина

Скупила се сва братија И игуман с њима стари, Да свештају плод узрели, Богу да се благодари. „Негс' игуман први почне! —" Око њега сви су стали. Али збуњен старац рече: „Немам требник, он ми Фали!" „Па" зато вас, браћо, молим: Има л' когод свој да даде? —" Изврнуше све џепове: Ни један га не имаде!....

„Ништ' не чини," отац збори „Нек' опрости Господ свети. „И овако, без требника, „Хвалу ћемо ми принети . . ." Кад за соФром после.оеху, Жеђ је расла врло јако ; Образи се црвенили И носеви исто тако. Тад игуман вес'о рече: „Оног старог вина 'амо ! —" Донесоше пуно Флаша, Отворити треба само. „Отварач нам јоште треба. „Има ли га ко при себи ? —" Свак по један у вис диже: — Имамо га! — како не би?!

Београд, 1894.

Вожа Св. Николајевић