Зора

144

А Н Џ Е Л 0

Анџело: (Ох кад би је знала!...) Не треба да живи Твој несретни братац! . . . А мого би . . . Изабела: Зар нема проштења за оно што скриви? Анџело: Простит'? А шта има теже измеђ' људи Од гнуснога гр'јеха. Зло је лакше свако Изабела: Да тако се горе на небеси суди Али гдје на земљи? Анџело: Зар ти мислиш тако ? А реци ми шта би одабрала сада Када би на избор пружили ти двоје Пустит' га . . . Ил спасти — жртвујући себе И гријеху т'јело предавајућ' своје ? . . . Пзабела: Изгубити т'јело готова сам прије Него своју душу. Анџело: Сад о души није Тумачење овдје. Опет ћу ти каз'ти: Брат ти је на казну осуђен. Зар није Милосрђе право и гр'јехом га спасти ? Изабела: Да, спремна сам увијек да пред Богом вјечним Одговарам душом. Ал' у свему томе Вјерз^ј, нема гр'јеха. Ту је само милост. А ту гр'јеха није . . . Милост брату моме! . . . Анџело: Хоћеш ли га спасти када милост моја Са гр'јехом на једној одмјери се мјери? Изабела: Спасење мог брата, мој нека је гријех! Ако ли је гријех, дане и вечери Молићу се тада. Анџело: Не, послушај мене. Ја видим из ове домислице честе, Да ил' ме не појмиш, ил' не ћеш да појмиш. Ево знај: твој братац осуђен је. Изабела: Јесте. Анџело: И смрт му је страшну одлучио закон. Изабела: Јест, сасвим је тако. Анџело: Али да је збрише Тек је један начин... (Рад бих на ствар прећи А ја само питам и баш ништа више! . . .) Но да почнем: онај,- што би мог'о само, (И миљеник реда, озбиљан по чину, Законе тумачећ', преступном и жарком Жељом гоњен теби, сву оштрину њину И ужасну смисб умекшат' би хтио!) И морао збиља спасти брата, ти си, Ал' пропашћу својом! . . . Шта ми велиш на то ? За спас његов канда ти одлучна ни.си! ? Изабела : За спас његов, вјеруј, траг крвави бича Пон'јела бих мирно, легла у гроб свети