Зора

3 0 Р А

145

Ал оскврнит' себе . . . Анџвло : Знај, он ће умр'јети! Изабела: 0 па нека, шта је Пут ће љепши за се тим најзад да нађе. Ал' бешчашћу сестре душу спасти неће! И кад би за нав'јек изгубит' ме мор'о Радије ће једном и у смрт да креће. Анг^ело: Зашто онда рече нечовјечан да је Глас закона био ? Жестоко си знала Нас окривит' свијех. Да л' то бјеше давно ? Не, малочас закон тираном си звала И гр'јех брата свога поштовала скоро. Изабела: О, прости ми, прости! Без воље сам сваке Гријешила тада. Знај, и против себе, Спасавајућ' милог и грјехове јаке Правдати ум'јемо. Ми смо тако слаби! Анџело : Признање ме твоје ободрило збиља. Јест, женско је слабо, увјерен сам у то Зато нек се почне куд с' одавна циља: Ја ти зборим ево — буди жена боље Нег да будеш ништа. И предај се тада Вољи и судбини. Изабела : Ја те не разум'јем. Анџело: Ја те љубим! . . . Знаш ли, разумјеш ли сада? Изабела: 0, знаш ли шта рече? Мој несретни братац Љубљаше Ђуљету и сад мора мр'јети . . .! Анџело: Љуби мене, душо, и жив он ће бити! . . . Изабела: Ах, знам кушат' друге хтио си почети! ? Анџело: Не, ја ти се кунем! Одступити нећу Од задане р'јечи. Чашћу ти се кунем! Изабела: Доста! Доста части! И дјело је часно! 0 варљивче црни од Сотоне виши! Идем свуд да кликнем подле твоје жеље, Ил' Клавдују с мјеста слободу потпиши!... Анг^ело: Али ко ће у те да вјерује р'јечи! Са строгости своје чувен сам сред људи. Достојанство моје, мој живот и прошлост Представиће св'јету твој приговор худи Ко клевету само изнад главе брата. Но сад пуштам страсти нек царују мноме, А ти мани лудост: вапаје и сузе И страшљиву румен у молењу томе! Од смрти и мука тим не спасе брата; Покорношћу само могла би га спасти. С одговором сутра чекаћу те овдје . . . Но нек знадеш и то — стоји ти у власти: з