Зора

166

ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ

поменутог извештаја г. Веселиновића, који бацају у засјенак, или боље рећи, на згариште масу поручених памфлета и плаћених књига, којима су наши противници обмањивали до скора необавијештен и наиван свијет. Има Срба у Маћедонији! Пначе да их нема, оних 157 школа у 1895.-96. школској години стајале би празне; 6831 ученик не би се Српчетом звао, а њихових 238 наставника не би носили дично име српских народних учицеља!. . Сви они који знају да цијене радове ове врсте морају признати, да нас је г. Веселиновић много задужио својом најновијом књижицом, коју би требало' разаслати у што већем броју примјерака у страни свијет. Ник. С. П. ПЈе Ва1кап8{аа1еп шк11 ћге Еп1д\нске1ип«' 1)18 гиг Сте^ептаг! 1897. уоп Н. у. Ви1<ж. Уег1а§ уоп А. ВаЉ. ВегИи. 1897. 8. 81. Да се писац, или бољерећи, састављач ове књиге, није сам представио као мајор, она би се, рахат, могла приписати и ма каквом стражмештру. Јер ових осамдесет штампаних страна, под овако важним и опсежним насловом, нису ништа друго до прости пријеписи из Мајеровог, Брокхаузовог или ма којег другог лексикона, и то врло непотпуни, управо никакви. А оно, чега на овим странама има а није ни одакле преписано, узето је из чланака бечких или пештанских листова, који су сами по себи већ довољни за аутентичност својих навода. Ево само два три примјера тога проглашеног њемачког солидног знања. На стр. 53 писац, пропраћајући влад}' Александра Карађорђевића, вели: „Зеше

Ке§1египд ттаг еше 1иг Вапс! ип<1 Уо1к ^еАеИгИске". А одмах, у другој реченици за том, он тврди : „Еигв! А1ехап<1ег ћа^е 81сћ гттб§Иск, ја VегЈгазз{ ^етасћ!"! е!с. — 0 великом владаоцу српском, кнезз^ Милошу, г. V. Ви1ож, сем једног признања за 1815. год., налази само ријечи покуде и клевете ! На стр. 54 писац константира : „Вигсћ ХМегзШгип!? КибзкпЉ §е1ап^ ез МПап пи Кпе^е 1876. §ер;еи <Ие Тигкећ Возтеп ипс! сИе Кбт^зкгопе хи §етппеп!" На истој страни, помињући објаву рата Русије противу Турске у Априлу 1877. писац вели, како је Србија била само мобилизовала војску, и тако чекала док није пала Плевна, па додаје: „8ос1апп дезсћаћ с1ег Е1пСаЛ т Ви1$агГеп ипс1 сће Егоћегип^ уоп Шзск"! На стр. 56. још једно беспримерно незнање : „А1ехапс1ег 1.. §'ећ. ги Ве1ерга<1 аш 2/14. Аидив! 1876. \уигс1е уоп Аег Ке^епЈ5ска/{ &т 1/13 Арп1 1893. дго88Јаћп^ егИагк"! На мањем простору заиста је тешко наћи игдје још толико идиотизама, као што их је г. V. Вићж прикупио и сложио на ове двијетри стране о Србији. У одјељцима о Црној-Гори, Румунији, Бугарској и Турској, он се, заиста, није могао превазићи, ма да је то покушавао врло усрдно и савјесно. Не би требало не поменути, да је ове овако сакате, нетачне и самоволше пријеписе похвалила, такође солидна њемачка штампа, коју је предводила позната , VОУ$18сћо/^еНипд", чији је један од уредника и Хајнрих Ренер, писац, у Босни и Херцеговини већ познате, књиге о тим земљама. Наггу.

✓ ОЈгЧ у > ✓ЧЛг.Ч КРОНИКА

Књижевноет -52 С Л 0 В Е Н С К А С р п с к а Троил и Кресида. Драма у пет чинова од В. ЛЈекспира, с руског превео Жарко Ј. Илијић. Бсоград. Цијена 1 динар.

Преводити са пријевода, могло би се дозволити у оној. грани књижевности и којој је стало до саме садржине, као што је у стварима науке, али цреводити са пријевода оно, чему може бити ако не све а оно неоспорно једна од главних љепота у детаљима спољног израза и колорита — то нити може бити цијењено, 1 нити је игдје цијењено. Троил и Кресида, који је јамачно изгубио много од класичког израза Шекспировог пролазећи кроз два језика, могао је причекати ког Лазу Костића, па да