Зора

3 0 р а

133

ски Преглед а уредник му бјеше познати „иконокласт" Др. Љуба Недић. Дакле: ако још нијесмо могли да створимо праве читалачке публике, томе је крив погријешени правац наших књижевних листова, а друго оскудица праве критике, која је у нас још у повоју и једва се може казати да је има. У предговору ка својој књизи Из новије српске лирике оцртао нам је Недић врло вјешто дојакошње еволуције српске критике, те нам приказа типове критичара/који су досле српски књижевни укус редили. Ту најприје видимо критичара „по методи коњичких скокова", који своје рецензије саставља као мајстор мозајичар, везујући међу собом цитате из дјела које „критикује"; затим долази критичар „природни" (нека врста сентименталног субјективисте) и најзад имамо критичара „утилитарца", којему је у нас родоначелник био Светозар Марковић. Али је биоградски проФесор у своме прегледу заборавио четврту врсту критичара, наиме критичаре незналице, који су у нас најобичнији, а дијеле се УјДвијс велике групе: у прву спадају критичари, који с незнања сувише ћуте, а у другу долазе они, ко;и : ' с истога узрока сувише брбљају. Критичар пр е групе је обично уредник каквих политичких новина, Он, додуше, књижевне радове никад не чита, али зато увијек преиоручује да их читају други; њему је доста кад је споменуо натпис књиге, и. њезина писца (ако његовој странци припада) похвалио са неколико ријечи. За дуже анализе њему не достаје времена; та он има да пише уводне чланке, пблитичке прегледе, и да одговара на јучерашње нападаје'свога колеге г из про-

тивног т^абора и т. д., па камо му још времена за читање књига? Све што се с разлогом може од њега захтијевати, јесте то: да у свој лист пренесе штогод из књиге, коју приказује, и он то, заиста, понекад и учини и —- госп. писац може бити задовољан.*) Други критичар — критичар брбљавац — „предава" обично у књижевнијем листовима, и он је у нас Срба, уз горњег свог друга, како рекох, најобичнији. Тај вам чово спада у велику породицу несваћених генија, које је неспособност да сами што створе одгурнула у критичаре; њега љуто мучи манија докторисања; о чем год писао, ма о чем говорио, он осјећа увијек неодољиву потребу да некога поучава, да кроји начела и теорије, и да у писцу — о којем се бави — гледа увијек свога-ђака. Истина, тај критичар свезналица говори понајвише о стварима, које не зна, или којеје истом научио из|лексикона, али што зато? Читарци су „добричине" и вјерују увијек|ономе, који се ваљаније размеће свОјим знањем; ономе, који са троношца своје катедратске висине' говори језиком, што се мање разумије. IА. пошто је овај тип критичара — кажимо јопг једном — у нас најобичнији, није чудо што је у нашем свијету.критика добила исто значење, што и рТра.кење мана" и што се критичар у насрсчатра као намргођен педагог;ртго] и поправл,а задатке. Ма.то ко помишља, е критика може г с ШњиЈем правом значити цензура , него ли правда значи осуда! * Мени је познат један критичар (уредник је једног полчтичког листа), који се увијек жалп, е сриски кљижевници много пипту. Тако ће он једном у велике похвалити пјесме А. Шантића, али се уједно пожалити, што Алекса своЈе пјесме — штампа. „ГЈјесме су, вели, изврсне, али би смо му препоручили да мање пјева". А зашто, јадан брате, ако су пјесме изврсне? То нам г. критичар не каже.