Зора

134

У К Р ч м и

Српска публика — видјели смо већ — покрај свију нашијех матица и књижевнијех задруга, врло мало чита; а ако што чита, то нијесу заиста оне књиге, које су с вишом муком састављене. 0 таковим књигама она се задовољава да чује суд својих критичара, а пошто знамо како се — у средњу руку — у нас критика пише (изузетака има, али суријетки), лако је увидјетп колико така критика доприноси ширењу књижевна укуса и у опште љубави за књигом у народу. * Кад све скупа узмемо, критика се у нас слабо гаји, те она слабо и дјелује. Слабо се гаји, јер се најчешће њом баве људи, који нијесу кадри да јој схвате правог задатка, ни благотворног утицаја; слабо дјелује, јер се писци не обзиру више ни на оне критичаре, који свој посао врше савјесно, него сипљу и даље

својим бљутавим стиховима и својим несланим прозама, на велику штету књижевног угледа и књижевног пазара. С тога би данас човјек, који би вољан био да штогод користи књижевности, морао одлучно устати против надутих а празноглавих критичара, јер се без тога не можемо надати никаквом књижевном напретку. На то би имали обратити пажњу сви наши озбиљнији људи, ако им је заиста на срцу српска просвјета, као што кажу да јесте. Чувени талијански пјесник СагЛиссг рекао је једном, у часу зловоље, да је сваки недорасли дјечак, који се одаје стихотворству, достојан презрења, и да би они, који га у томе соколе, имали одговарати пред казненијем закоником. Ово исто би се и још већијем правом могли казати за недорасле критичаре и, још већма, за критичаре шарлатане.

(НАСТАВИЋЕ СЕ).

К Р ч м и

На дан несрећне пољске реполуције — Ленау —

азлеже се звек пехара II веавла пеема брујп ; &А мећава чуда ствара, По ;:<>л,има страшно хујп, У коштац се^с ветром хвата И засипље снегом врата.

Доле пехар! некј се смрви! Браћо, пољем љута зима Леди капи пољске крви; И понвлавним гробовима, Где нам задња лежи нада, Грубу игру вије сада!

А лешеве снег покрива И јуначке мртве груди, Да их гавран не подрива На срамоту живих људи. Ал' у стању тај снег није Грозне боле да покрије! Верисхофен, 1898.

Кад запева шева лнка У жалосном пољу томе, Кад од топлог ружа^зрака У пупољку прсне свом * Ч ,В И проклетства древна ова Зјапити ће без покрова.гЈ

И јуначке све ће раке Страшно зинут' испод леда. А из њих ће у облаке Иокуљати срам и беда, А за црним дпмом срама Освета ће пламтет' нама! Божа Св. Николајевић