Зора

135

Р " АЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО Ј — Приповијетка из Мостара — 0 в е т. Ћ о р о в и ћ (НАСТАВАК) VIII. ало по мало, па се примаче и ЕШ^зима. Студени вјетар духнуо V ;Р^\би кад и када поред обала Неретве и стари јарани нијесу могли више да сједе у омиљеној башчи, него почеше да се састају у малој, ЈусуФ-агиној оџаклији. То је била омања соба са рапавим дуваровима и исцрвоточеном шишом. 1 ) На једноме дувару био је назидан оџак, који је изгледао, као предња половина огромнога Феса, што му је врх доватио до шише, а крајеви се прилијепили уз дувар. Под њим је ' мало огњиште, на коме је Јусуф-ага наложио ватру, која час слабије час јаче гори и пуцкара, освјетљујући собу и расипљући мале, ситне варнице по њој... Уз ватру је сада прислоњен кахвени ибрик, а око њега поредани бијели Филџани. ЈусуФ-ага сједио је обично близу оџака сваки час гуркајући у ватру, а око њега сједили су остали. — Мени се чини, да се нешто куха, — поче ЈусуФ-ага замишљено, кад су се састали неколико дана касније по Алијином доласку— Млађарија се помамила, вели Мемиш-ага. — Није се она помамила, вего их ^буни онај Муј-агин, — дочека Махмут-ага. Муј-ага дотле бијаше оборио главу, а тад је уједанпут диже: — Зар Алија? — запита. ') Таваницом.

— Јес' баш Алија! Он ти је поч'о да прича некаква чудеса, па завртио мозак млађарији. Па, ето, сад је диг'о грају и на везире и на све Османлије, к'о нико . . . — Ама није зар баш све тако ? — пита Муј-ага опет, а отворио уста од чуда. — Тако је и никако више! Он виче на свакога, ко није к'о и он .. . Вели : да је само Хусејин-капетан био поштен, и сви други непоштени и неваљали . . . — IIја сам тако чуо, — додаде Салих-ага. — И тако смо сви непоштени и муртати, 2 ) који смо се били са Хусејин-капетаном, — рече и ЈусуФ-ага. А Муј-ага не може ни ријечи да проговори. Запањио се човјек, па их само гледа и чуди се. И он све лијепо слуша и то не у сну, него на јави: да је његов Алија бунџија и да свога рођенога оца назива муртатом, јер је и он (Муј-ага) био против Хусејин-капетана . . . Ово га чисто порази, па и ако није могао потпуно све да вјерује, ипак нити је хтио, нити је смио да га сада брани. Махмут-ага је то примијетио, па хтједе на ње.му да се искали за увреду, коју му је прије Алија нанио, те настави: — Он мислп, да је најпаметнији у свиту . . . Амајок! ... Ими имамо главе; нисмо ни ми хајван . . . Казаћемо ми њему жестоко ко смо, па му други пут неће падат' на памет да диже нос више, нег' што му треба . . . ђ Издајице.