Зора

136

РАЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО

— Тако је, — потврди Салих-ага. —- Ми ћемо и опетлипо саОсманлијама, а ко не бегенише, ено му дуварова, па нек удара главом о њи'... — Такоје! — рекошеготово сви. Махмут-ага поносно диже главу, а Јусуф-ага се окрену Муј -аги. — Кажи ти њему, да се окани ћоротиње, па нек' гледа свој пос'о . . . Стари знаду шта раде, а он је још млад и зелен . . . —- Казаћу му, — проговори Мујага полугласно, а од јада готово да му сузе на очи ударе. Хтједе да устане, па да одмах иде, али се опет уздржа, мислећи, да ће то бити срамота. Због тога остаде још мало, ма да и даље није могао ријечи проговорити . . . Напротив Махмут-ага је све више и више говорио, те изгледаше, да је особито уживао у томе, што је свога јарана могао толико пецкати. Ибрдхим-бег је, међутим, често обилазио лијепу Емину. Одлазиојој је на врата и с њоме разговарао дуго и дуго. Онако лијеп и слаткорјек очарао је дјевојку и она га је заволила од срца, онако, како само једна чиста, њежна и млада ђевојка може вољети. Она је желила, да је вазда с њим<? и било јој је врло криво, кад год би се с њиме морала растајати. А ако би прошао кад и кад дан илц два, па да јој не дође, онда просто ниЈе ^знала, шта ради . . . Тад је била необично зловол,на и ако је што радила, радила је као преко воље. Одговарала није на питања ни самоме Махмут-аги, обично се изговарајући, како је боли глава. То је често пута ожалостило и у бригу бацило њежнога оца и ма колико се мучио, да пронађе праву бољку њезину, никад му није пошло за руком.

Тек кад би Ибрахим-бег дошао и проговорио јој неколико ријечи, она би се и опет развеселила и постала ведра и разговорна. Тад је била најсличнија несташној вјеверици,како је Махмут-ага често називаше. А Ибрахим-бег јој је знао красно говорити, нарочито о Стамболу и о Стамболском животу. — Хоћеш ли поћ' за ме? — питао је он. —• Хоћу, — одговорила би она без икаква устезања или промишљања. — Липо ћемо ти ми живит' вели он, — отићемо одмах у Стамбол, а тамо ти ја имам кућу као град . . . Па какве ли су собе! . . . Све високе и широке са шареним дуваровима . . . По њима су прострти фини ћилимови из Перзије, а наоколо шилте све од саме кадиФе, па златом извезене, и велике шарене серџаде . . . И ту ћеш ти сидити, а ја ћу ти купити неколике , робиње, па нек' те дворе и пазе к'о султанију. Емина је заносно слушала, а он је наставио не прекидајући: — Па имам Фине фајтоне,*) са два бисна ђогата, па кад ти је ћеиФ, а ти хајде, па се возај по Стамболу . . . Даћу ти и пара колико хоћеш, па купуј шта хоћеш • . . Купи хаљине, ако хоћеш, од самога стампогледа, па ти никад ни ркчи нећу проговорити . • . . — Јанајволим од свиле, — упаде Емина. — Па добро, ето баш од свиле .. . Ама само да знадеш, како ћемо осим тога живит'! . . . Дођем ја у акшам дома, а ти ме липо дочекагн, па се загрлимо и пољубимо, а онда одмах у башчу .. . Ту ћемо сидити, у башчи, једно покрај другога, па ћемо гледати, како удара вода из шедрвана *) Кочије.