Зора

3 0 Р А

179

нама дође жао . . . Командир Мићун приђе, скиде капу, прекрсти се и рече: — Храбро дете ... на небесима, у рајском насељу, ти већ седиш уз кољено Обилићу ... Да те овако стар бијах заменио, јуначка главо И сви поскидасмо капе и прекрсгисмо се. Ја наредих војницима, те га на пушкама понеше гори у логор. Трубе затрубише, добоши ударише, певачи запеваше оно тужно

„Свјати Боже" ... и понеше га у раку крај једног црквишта .... Мићун командова, те стотину пушака, место звона, огласише погреб јунака — Бог да га прости — заврши говор капетан Мирко .... — Име му се помињало, док је Србина и српскога рода Ево, читаоче, моје свећице на гробу Митичином.

чтн &

.ВИЈЕ НОЋИ

^ЈШЈ-ј^оћ јесења пала. Непровидна тама >.1Ш"КУмотала горе, брда и пољане, I А јесењи вихор б'јесно кроз ноћ дува ^ И пуцају дрвља обнажене гране.

Кроз спуштено небо и густе облаке, Пакленијем гњевом, муња бљесне, плане И затутњи грома из далека рика И одјекне мукло кроз урвинске стране. Киша ладна сипи, црна ноћца студи О, како је топло крај твојијех груди! Мостар.

Ноћ прољетна пала. Мјесец сребро стере На високе горе, брда и пољане, А прољетни лахор благо кроз ноћ пирка И шапуће лишће и брснате гране. На ведроме небу безброј ситних зв'језда К'о кандила бл'једа тајанствено пламе, А весела пјесма стиже из далека И одл'јеже тихо кроз зелене стране. Топла, блага ноћца, али срце студи 0, како је хладно без твојијех груди. Љубо Оборина.

ОВО ВРЕМЕ - Поскекено мајци —

маЈЧинога меког крила Посред летње ноћи бајне Душа ми је одлетила У пределе рајске, тајне!

Где вилински двори стоје У чаробном, тихом крају; Где анђели песму поје И несташно облетају. Месечина где по гају На дрвеће сребро слива; И у љупком, меком сјају Повијено цвеће плива. Минхен , 1898.

Но сад где су снови чисти ? Камо виле, куда стреме ? А ја ? Ја сам онај исти, Ал' је само друго време. Ново време, ништи, мати, С твога крила слатке снове! Почиње ми наметати Нове сласти, мисли нове! Ах, чудно је време ово! Његове су чудне силе; Све што видим то је ново: Та нове су чак и — виле! Божа Св. Николајевић.