Зора

178

ЈУНАК ДЕЧКО

те слободним гласом певају суре из корана, у славу Алаху, молећи га: да одржи добри и праведни српски народ и његова витешка Краља . . .

Већ идуће 1878. г. у освојеноме Нишу би сазвана народна скупштина. Са осталим персоналом министарства одређен сам био и ја, да тамо идем. У Нишу тада беше све весело. И Срби и Турци, после бојишта, измирили се, као што и чине прави јунаци, па живе као браћа. Тек се чује: Србија — Слободија, па све то диже капе у вис. Песма, час српска, час турска, разлеже се, а севдалуци да те занесу . .. Једнога вечера, седимо тако нас неколико Београђана у друштву са нишким Али-бегом, слушамо Хасана, севдали певача, и гледамо веселе чочеке, док се на вратима каванским појави Мирко капетан, командир добровољаца. Обрадовасмо се један другом. Примисмо га у друштво. И остадосмо дуго у ноћ .. . Када се растадосмо од друштва, почех запиткивати капетана Мирка о његову животу, догађајима на бојишту и т. д. Причао ми је пуно интересних сцена, веселих часова, али, Бога ми, и крваве смрти ... Док се на један мах сети, па настави: — Мал' не заборавих оног малишана . . . — Кога? — Оног твог Митицу певача . .. — Шта је с њим ? — Погинуо . .. — Како ? — Ти га се сећаш? — Сећам га се добро. — Знаш, ти си ми га послао, да ме послужује... Када му то одредих, њему не би најпре право, али у Београду пристаде и на то. Али када стигосмо пред Ниш, он се стаде опи-

рати. Неће да служи. Свакога дана јављао се на рапорт нареднику, молећи га и преклињући: да му се да пушка . . . Нисам ја, вели, дошао овде да служим, него да се бијем... Тако данас, тако сјутра... Нареднику се досади ово мољакање, па му најзад, пусти на вољу .. . Једањ се од војника из наше чете поболи од врућице и оде у болницу —- а твој ти Митица дочепа његову пушку, па ступи у редове . .. — Јест... немиран дечко... — Пошто паде Ниш, крену моје оделење на Куршумлију. Сваки дан по каква чарка или бој. Митица барабар са војницима. Све у најљућем боју. Отвори се пушчана ватра. Пуцају Турци, а пуцамо и ми. Праште пушке да уши заглуну. Од дима се ништа не види. И у сред те тутњаве чујемо глас Митичин. У првом ланцу пева колико га грло доноси... Ја да храбра дечка — рекао би ми више пута Мићун, командир . . . — Па ? — Једнога дана у подне, беше страховита зима; сукобимо се са Арнаутима у долини косаничкој, иза Куршумлије. Отворисмо одмах ватру. Непријатеља је било више. И нагрнуше свом снагом. Али се и ми не дадосмо . .. Бој је трајао дуго до у ноћ... Арнаути се, најзад, морадоше повући. И оставише на бојишту мртве и рањене... Ми наложимо туна ватру и остадосмо да преноћимо... Сјутра рано већ не беше непријатеља на догледу... Ја зађем по бојишту да прегледам мртве и покупим оружје. Пребројим наше —• изгубио сам на сто двадесет јунака... Али, крај једнога џбуна нађемо *— Митицу. Сав у крви. Војници га подигоше из снега. Погледамо га — сав исечен јатаганом. Очи упро у небо, а лице му, као увек, насмејано. Свима