Зора

3 0 Р А

177

— Јуче сам био у команди, где се уписују добровољци . . . — Што ? — Молио сам да и мене упишу... — Па? — Неће. . . — Зашто ? — Веле: ти си мали. Ниси за војску. Не можеш пушку да носиш... — Разуме се .. . — А није, господине... ја могу... — Колико ти је година? — Седамнајест ... То јест ... ја имам и осамнајест... навршио сам ... — Хе . . . додајеш . .. — Није... господине... ја изгледам овако мали, али ја сам јак . . . . Могу да дигнем сто ока са два прста. Пробао сам то. После, више пута сам се хрвао са старијима од мене, па сам их обарао . . . Два пута сам се хрвао са оним великим Симом, цал-келнером у „Националу", па сам га оба пута оборио . . . Не треба да гледају: што сам ја овако мали и сув... Има пуно сувих људи, који су шта и шта пута јачи и од високих и од оних дебелих . . . — Па ? — Па ја вас молим опет покорно, да пишете капетан Мирку да ме прими... — То не могу . . . — Зашто . . . молим вас. — Па то није моја ствар. То они у војсци решавају . . . -— Па ви сте му упутили: и Марка Ћојића, и Петра Џампића и Јована Балту, сви су се они са мном дружили, па зашто да не упутите и мене ... — Они су пунолетни, већ људи, дорасли за пушку... а ти си дечак... — Али молим вас, господине ... — Не могу... — Молим вас покорно по хиљаду пута...

—• Гледај те нађи овде посла... — Ја нећу да останем . . . када сви иду на границу. — Ама... будало ... не може да буде... — Ја вас молим . . . И удари у плач . .. — Овде ме гоне ... Не дају ми се скрасити ... Вичу на ме. А тамо је на граници весело .. . Ја вас молим, да ме упишете . .. — Море... хеј... није тамо лако... — Ако, господине . . . — Зима је... Рат је то ... Није шала — бију Турци ... када одеш — гледаћеш да побегнеш . . . — Нећу, Бога ми... крста ми... господине... — Хе . . . нећеш .. . — Само да ме упишете — развесели се Митица ... Да ја одем с друштвом, па ако ме видите пре свршетка рата у Београду, онда ме слободно убијте... Молим вас... као оца... као свеца... као .... као .... И настави богорадити и мољакати. Да га се само отресем, дадох му цедуљу на" Мирка капетана: да га, ако може, за сејиза прими, јер ми, рекох, досади овде . .. Добив писмо у руке — Митица, сав блажен, пун радости, одскакута из канцеларије .... И више га не видех .... IV. Рат би и прође. Србија победи славно; дође до Косова; освоји четири округа, десет градова, преко хиљаду села, и на близу пола милијуна своје браће прикупи под своје крило . . . Данас на сто и педесет цркава и манастира, у тим крајевима, звона звоне, позивајући слободне грађане на молитву Господу Богу; а на четири мунарета испењу се свакога вечера мујезини,