Зора

170

ЈУНАК ДЕЧКО

пени, од силног јурења. Коњаник посред Теразија па све касом у град — носи хитне заповести. У тврдоме београдскоме граду већ постројени топови и каре. Упрегнута запрега — они јаки коњи све фрчу и тапкају ногама у тесту. Озбиљне топџије, оштри људи, појашили и чекају заповест да се крену . . . Иза градске, Али-пашине. касарне, видите код Небојше куле стотине комора. Нешто се у њих товари. Ако би вас шиљбок пустио — видили би пексимит за војску ... Мало даље, ондје у пољу, постројени батаљони. Видите официре и војнике све то ћути, озбиљно, важан војнички час има да наступи... Чу се команда: пред прси .... Две хиљаде пушака у један час треснз^ у рукама војника. Војна музика засвира оне божанствене тонове... Свс упрло очи у касарну ... На један мах појави се ОФИцир и четири наредника... Најјачи и највиђенији међу њима носи — засшапу... Барјактар прилази батаљону и улази у његове редове, међу војнике. И подиже високо свето српско знамење.... Сав онај народ наоколо, скупљен да види ову спрему, гракну као из једнога грла: живела војска... У том грмну команда — на молитву... Војници поскидаше капе. Наста тишина. Наредник на глас говори: Оче наш, који си горе на небесима, погледај на нас, помози намученим Србима и не допусти, да ова света застава икада падне у руке непријатељу нашем... —Један тако гласно говори, а они остали прихватају.... Када се сврши — из хиљаду грла осу се радосна вика: ура! . .. . То прихвати и околни народ. И настаде један урнебес да се н^бо проламаше. Баш тога момента — причаше пошлЈе шиљбок са бедема градског

— пловљаше Дунавом, крај града, велика аустријска лађа „Елисавета". Када чу оне усклике, капетан лађе, не разумеваше шта је, па даде доле, машинисти сигнал: лангзам (полако)... Лађа ггође лакше, а сви путници потрчаше на кров, да чују шта је... Са градскога поља зачуше се команде за полазак. Трубе затрубише, добоши ударише, музика јекну Душанов марш, војници грмнуше из хиљаду грла: ура! . . . Сав онај народ поскида капе, па викну: срећан вам пут, браћо .... А онај капетан с лађе, када чу шта је, наљути се, па рикну доле машинисти: шнел, абер глајх шнел (брзо, али одмах брже)

Ето, тако је онда ишло из дана у дан, докле сва војска не оде на границу .... III. А и ми смо по канцеларијама имали онда и сувише посла. Радило се, Бога ми, и дан и ноћ. ТелеграФ са границе не престаје. Сваки час по нешто траже, питају, разбирају, као пред рат... Осим тога и добровољци прекрилили Београд. Скупљају се чета за четом. И одмах одлазе ближе бојишту .... У толиком моме послу ето ми једнога дана оног Митице. Упаде у канцеларију сав снужден, невесео, као никада до тада .... — Молим вас, господине — отпоче оњ — Шта ћеш? — Молим вас покорно, господине .... — Ама шта ћеш ? — Да вас молим покорно за нешто .... — Говори, да чујем, ја сам у великом послу . . .