Зора

3 О Р А

175

Ј унак дечко из Тасиног Днепника — Таса Ј. Миленковић —

|Ц И е био, да кажете, са свим покБареи. Него немиран, распуштен. Није хтео да ради нифг какве послове. I, Отац га давао ирво у школу. Учио два разреда гимназије, иа даље ни силом ни милом. Родитељи му, осредњег стања, имали су још деце на врату, па се нису много ни заносили око њега. Отац га онда даде у трговину. Али се дечко ни тамо није хтео скрасити. Газда га пошље, да муштерији однесе продату робу из дућана, а он угледа дечурлију на Баталџамији, застане тамо, игра се с њима крајцара, па остане тако до у вече. Газда се људи, па, Бога ми, и одадере, али дечко остаде онај исти. Срце га једнако вукло да се коцка. А и стриц му, Маша, беше чувени карташ београдски. Дечко напусти сасвим трговину. Одаде се само коцки. И постаде вештак-коцкар међу београдским скитницама. Отуда су га прозвали — Мишица коцкар. Једва да му је било петнајест година, а знао је и конгена и шлаге и фарбла. Што је умео да пакује карте — то је било за приповест. Већ сељацима подметне „попа", па им предигне све што нађе у јанџику. До душе, истину да кажем, није крао, нити какве друге иступе чинио. Али и коцка је законом забрањена. Још код деце она је и опасна. Дечкокоцкар за неколико година на сигурно постаје човек-лопов ... Са тога је полиција Митицу по често хватала,

хапсила, па, разуме се, опет пуштала. Али он је остајао онакав какав је. . . . Да поменем и то. Имао је још једну особину. Био је певач. Имао је глас као — девојка. Више пута иде ноћу дорћолским улицама. Наравно, враћа се са коцкања. С њим још два три друга, као и он што је. Удесе гласове, па се топи. Али његово гласно грло премашује. Када запева:„На престолу калиФ седи" све то да занеми. Деси се, те наиђе патрола. Али стане и она. Мисли се, да ли да га заустави. Али чује лепо певање, па јој жао. Истина, ноћу је забрањена ларма по вароши, грађанство хоће да је на миру — али ко ће да прекине севдалијску песму. Па зато ни писар квартовни, старјешина патроле, не чини ништа. Пусти Митицу да сербез прође, па застане и сам дуго, докле год му глас чује .... II. Беше то 1877. године, преддруги српско-турски рат. Тек што су се војници повраћали кућама, а пуче глас по народу : биће опет рата. У Београду настаде опет нека ванредна живосг, као обично пред велике догађаје. Погледате по престоници, све се то нешто убрзало. Видите ОФИцире и војнике као да трче. Некуд се журе. Из окружне команде у велику касарну. Из касарне у бригаду. Из бригаде у корпуску команду. Одавде у војно министарство. Из министарства истрчи тек коњаник. Сав му вранац у