Зора

3 0 Р А

181

како шћаше под мојим слименом крв да пролије . . . — Ја би рек'о, — поче Мемишага, — да се ми њега трсимо, па да немамо с њиме никаква посла . . . Док је био к'о што треба и били смо јарани, а сад нам више не треба... — И не треба, — рекоше сви. И то је била осуда старих јарана, која се није смјела погазити. Па ипак свима, осим Махмут-аге, као да је био велик терет на срцу, — тако су били тужни и зловољни. Изгледало је, као да су нешто големо изгубили; нешто, што више не могу наћи. И сви су се разишли тихо, тужно., као кад би био мртвац У тој кући.

А Муј-ага био је још сломљенији и утученији. Чим је изишао из Јусуф-агине авлије, стеже га нешто око срца и у мало да не заплака. Чисто се покајао, што је заметнуо галаму, па хтједе да се врати и да се опет помири са свима... Он застаде на путу и већ хтједе да се окрене. — С њима сам био и у муци и у рахатлуку, па сад да их 'вако оставим, — рече тужно. Али у исти мах сину му кроз главу, да они не трпе његова Алију и да му, ради њега, неће лахко опростити . . . И он се опет заустави... Било му је или раскинути јаранство, или се одрећи свога Алије . . . — Јарани ме урезилише, а ни на кога ми не може бит' жао колик' на јарана, — прошапта тихо. — А Алија је моје дите, па какав је да је . . . Затим је још мало постајао на путу, па, тужно оборивши главу, пођекући.Путемје промишљаомного, врло много. — Махмут-ага је плах, — говорио је он једнако сам у себи, — па је и мене распалио . , . Он је карим

на Алију,,па нисам мог'о друкчије... Зар да пустим да га 'нако ружи ?... Вала, мог'о сам само бит' паметнији, па да не приФаћам одма за нож . . . Ама шта ћу? . . . Така ми крв, па нисам мог'о да стрпим . . . Иза тога и опет поче да размишља о помирењу: — Хоће ли се и они покајат'?.-. Хоће ли ме зовнут' ?. . . Јок! . . Знам ја њих ... Они су тврди ... А ја ?... Ја не знам, како ћу им отић' ... VI не знам, како ћу се покорит' ? . . Да одем, па да рекнем да сам ја био крив — јок! То не могу! . . А да кажем, да су они криви, онда ће опет бит' што је и сад било . . . У тим мислима, дошао је кући. Пред собом дочекала га је Дуда, али он је уљегао, а да је ни примјетио није . . Она се сирота зачудила овоме, али опет није смјела ни ријечи да проговори. А у соби сједио је Алија и Мујага сједе подаље од њега не рекавши му ни ријечи. Алија га погледа, но и он не проговори. Тако је то трајало тренут-два. Муј-ага као да хтједе да заусти, али се опет уздржа. У један мах ударише му из очију сузе и полетише низ сабране образе; око срца га је тако стезало, да, поред свега тога што се толико уздржавао и хтио да буде чврст, није могао да не пусти сузе. Сад их је пустио нека теку и није хтио ни да их брише. Чинило му се, кад да му с њима отиче и неки дио туге. — Штатије? —запита га Алија. — Ти знаш шта ми је, — рече Муј-ага. — Ово је севет тебе . . . Севет тебе ћу и главу изгубит' . . . Ти си ме завадио за свитом,завадио си ме са сваким. — Ја? — зачуди се Алија. — Ти, ти . . Оцрнио си ми образ, к'о нико никоме . . . Пош'о си шеј-