Зора

186

А Н Џ Е Л 0

Изабела: о брате, стиже часак зао ! Клавдије: Дакле нема спаса? Изабела: Не, за главу душу нег' ако би дао! Клапдије; Дакле има средство? Изабела: Да, имаде једно Мог'о би да живиш. Он се канда блажи. Милосрђе злобно у њему је: оно За твој живот сада вјечне муке тражи. Клавдије : Шта, тамница вјечна? Изабела : Тамница — без гвожђа, Без ограда тврдих. Клавдије: Изјасни се! Кажи . . . Изабела: Мој искрени друже, мој милосни брате, Ја се бојим .. . Ал' чуј: Брате, јесу л' дражи Неколико љета сувишних и пустих Од ваздашње части ? Бојиш ли се мрети? Ах, та шта је самрт. Миг. Трпи л' се много ? И црв згњечен трпи у тај часак клети Што трпи великан. Клавдије: Зар кукавац да сам Сестро, у смрт кренут' имам доста моћи А срешћу се тамо са могилном ноћи Ко с дјевојком милом. Изабела: Ево брате шта је Ја из гроба чујем очев глас. Зацјело, Ти умр'јети мораш. Беспорочно умри! Нећу да ти тајим, ал' послушај смјело: Тај судија грозни и лицемјер прави Што погледом рађа страх у души многи', Сам је демон; срце, ко дубоки пако, Пуно му је мржње Клавдије-. Зар намјесник строги? Изабела: Ад обуче њега у оклопе своје. 0, тај ниски човјек!.... Да сам ондје млада, Бестидне му жеље утолити хтјела, Жив, спашен би и ти мог'о бити тада. Клавдцје : Не, потребно није. Изабела: На састанак гнусни Рек'о је још ноћас да му морам стићи Ил' ћеш умр'јет сјутра. Клавдије: Сестро, немој ићи! Изабела: Брате мили! Бог зна: мојим гробом кад бих могла спасти Живот свога брата, ни колико иглу, Своју младост тада ја ц'јенила не би. Клавдије : Хвала, друже мио. Изабела: Мој Клавдије, сутра буди готов мр'јети.