Зора

3 0 р а

187

Клавдијв: Да!... Но зар збиља страсти у њем' тако кипе? И за тренут један Да погуби себе, зар би мог'о хтјети? Не, не могу мислит'! Он је човјек уман. Ах, Изабела! Изабела : Шта, шта кажеш ? Клавдије : Смрт је тако страшна! Изабела : Но и стид је страшан. Клавдије: Јест, тако је . . . Умр'јет', ић' незнајућ куда, И бити у гробу у хладној тјесноћи . . . Знај, диван је свијет и живот је мио, А ту: мртвог срца у могилу поћи Стрмоглав се бацит' у кипљиву смолу, Ил' у леду смрзнут', или с вјетром наглим Пустаром се вити бесконачним крајем Изабела : 0, Боже! Клавдије : Друже мој! Сестро! 0, дај ми да живим. А буде ли гријех живот брату спасти Опростиће небо. Изабела : Шта, зар зборит' смијеш! О, страшљивче слаби! Смрћу моје части Зар да живот чекаш! ? . . . 0 крвниче, никад Не могу да мислим свјет и живот да је Мој ти отац дао! ... Опрости ми, Боже, Кол'јевку отаца оскврнула ј' мати Кад понесе тебе. Умри! Сад ни рјечцом Трзала те не би од те казне ледне! - . . За смрт твоју имам молитава тисућ Али за твој живот — ја немам ни једне! Клавдије : Стани, сестро, стани! 0, прости ми, прости!. . . VI. И млађани сужањ Уздрхталом руком за ризу се хвата. Она силом стаде, смири се и прости, И поче да тјеши невољника брата. (СВРШИЋЕ СЕ)

Т1

; .ЈЕСНИК од Августа Марин-а. акав срећан сусрет, какво из- у Париз — први пут. Изгледао је свјеж ■ненађење! Анселм Матија, који и грациозан у својим шесетим годич^је имао лијеп надимак, ,,пјесник нама, са свим као какав пудерисан мар^ пољубаца" и пошљедњи труба- киз. Он је остао млад, и ако му је дур од Конта Венесена отишао је коса већ давно осиједила, као што бјеше 3*