Зора

188

П Ј Е С Н И К

за вријеме нашег тумарања по виноградима Сћа^еаи- пеиГ-<1и Раре уАвињону; он је говорио сада са истим жаром своје љубави, о својим галантним успоменама, и својим чудноватим авантурама .... Он је хтио да упозна Париз, баснословну варош, гдје се сада налазе они, који шире своја млада крила, и сви они који су отишли далеко од земље обмана —- најбољи и најоданији. Он је хтио да се састане с њима али, Париз је велики. Пјесник пољубаца већ 14 дана гледа само шуму, која опкољава кућу његовог пријатеља, који му је указао гостопримство, шуму Фонтенејску, сјајне, хладовите улице; и када га је то очарало, ја сам му говорио о Паризу, његовим споменицима, забавама и бурном животу, а стари пјесник би се насмијао, говорећи: — Мали, ти ме не ћеш одвести ђаволу! Остави ме ја нисам видио у свом животу тако лијепу шуму. Ја се могу вратити на земљу и говорити о Паризу, којег мало путника познају. Знам, да ће Матија, пред вратима своје куће а пред вече, кад дјеца и старци долазе да слушају његове приповијетке, причати о најизненађујућем путовању, затварајући очи, његове фантасте очи, које изгледају да иду само за несхватљивошћу, призивајући Париз да ће остати такав говорећи дуго —■ и неће ништа лагати! Анселм Матија не лаже никад; — он уображава. Оно што није видио, он зна, као што мисли о ономе што жели. * * * Овога јутра осјетио сам узбуђења ране младости, лијепе наде због којих сам некада црвенио. Ја сам видио пјесника о чијим смо стиховима говорили жарко, и чија су нас чудновата позивања узбуђивала, јер ништа не бјеше за нас невјероватно у овим причама у којима се човјек срета с принцезама, вилама и каваљерима. Анселм Матија оживљавајући свој сан и

најчудноватију своју причу могаше испунити тек једну главу своје историје. Једнога дана имађаше да~прими неко нашљеђе, Анселм Матија помисли да ли је већ вријеме да се он жени и то да узме малу принцесу, коју нико не познаје, коју ни он није још видио, али чија се захвалност и доброта слави у једној књизи, у којој се појављује бурна душа Петраркина. Он купи једна кола и једног коња, најми једног слугу, и саопшти тајно свој пројект неким својим пријатељима, за тим отпутова првога мајскога јутра да тражи љепојку, за коју бјеше чуо да је у једном мистериозном замку, гдје ју је затворио љубоморни отац. Он је путовао, ја вас увјеравам, у лијепим колима. Цијелога мјесеца виђаху га по сеоцима сусЈедним, у кавани са његовим слугом, плаћајући скупо за своје задовољство, блистајући и показујући се као богат путник. Приче које он причаше за заједничким столом занимаху људе, и како он питаше понекад старце да ли познају у сусједном замку лијепу принцесу, мишљаше да је то чаробна принцеса, која се слави у легендама. Он сазнаде на пошљетку, да једна дјевојка лијепа, заиста као зора а чиста као вода, као што му говораху љубавни стихови, живи без уживања и наде у једном замку, гдје је држи удаљену од свијета стари и богати маркиз, о коме сељаци са страхом говоре. Виђаше је само недјељом, кад иђаше с оцем у цркву. При пролазу, млади људи је поздрављаху, она се никада не смијаше, а љепота је чињаше тужном; и ко би је видио, говорио би да је не смије љубити. Анселм Матија, рече тога дана свом слуги: — То је она. —- Ја знам да она сања надајући се .. . . Сјутра дан, остављајући свој екипаж у кавани упути се сам замку, гдје му уо-