Зора

3 0 Р А

189

бразиља говораше да га она очекује. Заиста га примише. Врата, свакоме затворена њему бјеху отворена ... и он оста цијеле недјеље код маркиза. Каквим чудом бјеше непознати ступио од свога доласка у интимност са усамљеником и његовом ћерком? Да ли им причаше о својим пројектима и свом понизном животу ? Шта ли је било на пошљетку? — Нико о томе ниЈе знао .... Кад се пјесник пољубаца враћаше у село говораше нешто, и упути се новом замку с!и Раре, за лијепу управитељку замка један пут у свом винограду написа једну пјесму, да љубавници говораху још * * * Његов виноград којим се он поноси, и његови провансански стихови који су је хвалили, бјеху на гласу као и вино његово. „Мој виноград је стар, има већ 200 година. „Његове стијене су непрестано изложене сунцу, у земљи која је шљунковита, и која има до појаса велику траву. Ту су читаве улице од самих храстова. „Као у заклону гробном, виђа се како блуди по који ватрени дух и шета по винограду и великом камену на брежуљку. „Она је лијепа и прави се весела, као ћери Нертине, кад почну несташно да јуре, босоноге и с челом украшеним миртом. „Ох, мој винограде, концем августа кад грожђе почне да сазријева, пријатније је у теби проводити живот, но на таласастом мору. „Смрчак у цвету, са својом неисцрпном добротом, пролијева сузе, када те подсијецам, о, мој поштовани винограде! „Теби највише дугујем за ово што имам под овим сунцем, теби стара баштино! Али ти треба ца се поносиш, што јеједан плуг довољан да те обрађује".

Али .његов виноград СћаЂеаи <1и Раре, бјеше од првих у Француској. Анселм Матија иђаше за својим сном и опјеваше љубав. Може бити, да је он увијек мислио на младу управитељку замка, о којој није никако говорио пишући стихове, који- га ношаху ка Обаналу, Мистралу, Руманилу до у провансански ренесанс. Он оста, као Петрарка, велики љубавни пјесник — и сонет Један још не штампан, — сонет Лаури од Нонета — али за који ја знам, биће најљепше дјело италијског пјесника. „У јасној сјенци ружа, једнога љетњега дана по подне, Петрарка је видио Лауру како се купа — у води освјетљеној зрацима. „Изненађена његовом појавом, стидљивост јој се узбуни, и од срца јој полети тужан узвик. Али она је жена, и сјети се да сакрије своје тијело пуно дражи. „Она покреташе воду и удараше о њу, а то бијаше плава и бијела завјеса, међ зовом која се из воде показиваше. „Једним сплетом покри своју сјајну голотињу као каквом најдебљом хаљином". * * * Врати се у нови замак, пјесниче пољубаца . . . ! Ја знам да си сиромашан, да је земља твоја неплодна, али твој апетит за скакавце је задовољавајући, и ти пјеваш сунцу као и оне по цијел цан. Ко пјева, његово зло пјева; то је Обанал твој брат као што кажу. За тим, зар ти нијеси срећан, зар те твоја уобразиља не задовољава? Довољно ти је позвати се на краљеву славу, на љубав његове кћери, богаство његове краљевине, које постоји заиста, са тим радовати се ономе за шта се боји човјек да не изгуби; а то си ти срећни човјече, твоја мудрост, пјесниче ! . . . . изегоп.