Зора

170

ЗАНАТСКА ПОСЛА

ј З анатска посла — Књиокечзна козерија — Марко Цар (НАСТАВАК) II. |Гогдан Поповић — проФесор велике школе и- један од српскијех критичара, који се отимље р неповољној класиФИкацији, што Ј смо је у прошлом чланку оцртали — изрекао је у свом уводном предавању из историје српске књижевности (Биоград, 1894.) неколико врло паметнијех ствари о књижевности, њеним гајитељима и судијама. И он мисли да се у нас критичким послом баве „много званих, још више незваних, а мало изабраних", те закључује да је њихов труд излишан, јер и паметна критика слабо помаже, кад у публици нема сразмјерна разумијевања. „Људи би — вели он. послушали паметну критику, кад би само умјели погодити и изабрати ону која је паметна." Нема сумње да у овом песимистичком мишљењу о нашој публици има много истине; али бихјарекао да су збрци и неизвјесности, којау нашем књижевном раду влада (да већ и не говоримо о немару у публици) криви много и они наши критичари, који свој посао разумију, који дакле нешто броје. Ми таковијех критичара, истина, немамо много, али их опет неколико имамо. Невоља је само у томе, што се они међу собом ријетко када слажу. Рећи ћу тачније: невоља је што су они, сваки са свога гледишта, сувише једнострани, сувише привезани уз методе и аирџористичЈсе теорије. Овијем се не каже ипак да се критичари морају увијек и у сваком

погледу слагати; то нити је потребно, нити одговара људској природи; али оно што би, по моме схватању, нашијем критичарима морало бити заједничко, оно што би се од свијех њих имало једнако захтијевати, то је то: да су им погледи куд и камо шири, а ум приступачан свакојаким погледима, па чак и оним, који се највише одмичу од њихових особних идеала и укуса који влада. Јер, нема сумње, та проницавост, то разумијевање и схватање туђих назора, то је управо оно што сачињава главну особину кригичареву. Критичар ће дакле тијем бол>е одговарати своме задатку, што год буде способнији да се уживи у туђе идеале, да се увуче, тако рећи, у туђу кожу — па та кожа и не била скројена за његов труп. У кратко, критичару је највише и прије свега потребита велика компрензипносм. Сад узмите једнога по једнога понајбол^е наше критичаре, па док будете принуђени да многоме од њих признате велику спрему, оштрину аргументације и сигурност суда у појединим случајима, мораћете скоро увијек пожалити што се односни критичар заплео у замке извјесне методе или упио у неку теорију, која му унапријед обиљежава правац и даје интонацију његовом суђењу. Така је једна теорија Тенова наука о утицају средишта, историјског момента и племенских особина на продукцију књижевних дјела. Ту би теорију (која је, буди узгред речено, у Француској, као књижевни аксиом