Зора

3 0 Р А

171

виши дио своје цијене изгубила) неки наши критичари хтјели да успоставе као неминовно правило у просуђивању књижевних дјела, те смо у пошљедње вријеме могли читати како нам се та теорија намеће чак и у име знаности. 1 ) У самој ствари Тенову теорију, да је критика нека врста ботанике, која класиФИкује људска дјела, као што она друга класиФикује биљке, ту теорију данас слабо ко брани, пошто смо данас сви увјерени да се од кри гике (психолошке анализе) не могу захтијевати коначни и неиогрјегипвн резултати, као што их на пр. даје анализа хемијска. Хемичар, који је на крају своје анализе нашао по један дио сумпора на четири дијела оксигена и на два дијела идрогена, закључује да је нашао сумпорну кисјелину (С О 4 И 2 ); но може ли до тако позитивних закључака о главнијем особинама једнога писца доћи критичар, који хвата по разнијем дјелима мисли и Фразе, што их је овај написао, и по тијем Фразама изводи закључке о његовој моралној физиономији? — 0 томе се може сумњати. Један српски критичар (види Љетоиис Матице Српске, књ. 138) навео је, да нам докаже једну песимистичку мисао Змаја Јовановића, ове стихове из Ђулића: Драго моје, драго, Нема смрти лека, Пољупци су врели Ал' смрт хладна чека; Кад нас једном зграби, Па у ништа маши, Пољупци ће живет' У Ђулићи' наши'. А овамо један други критичар (нек нам се опрости, што баш њега наводимо) износи те исте стихове, да ') Др. Каменко Суботић у књ. 193. овогод. Љетописа Матице Српске.

покаже пјесникову вјеру у прекогробни живот духа људскога. 1 ) Оваки су антитетични резултати у критичном посматрању врло чести, и литерарна је историја тога крцата. Треба дакле закључити, да је т. зв. аналитичка критика, коју неки тако радо истичу против критике синтетске, често пута проста обмана, и нема друге сврхе, него да прикупља доказну грађу у прилог извјесне теорије. Тражити утјецајне струје, неминовне везе између писца с једне стране, а његове родне земље, његова времена и његове дружине с друге стране, то је, додуше, била у пошљедње вријеме најмилија задаћа критичара извјесне школе. Али поклањајући толику пажњу обиму, они више пута заборавише да нам прикажу самога писца, или га приказаше сасвим самовољно. Јер, дабогме, сваки је писац донекле одојче свога физичног и моралног средишта; али он зависи много и од себе самога, од особитог склопа свога духа. Према томе, данас је сваком јасно, е критичар не смије нипошто да једнога списатеља на силу бога стеже под јарам односног амбијента,јер би више пута утицај тога амбијента био и остао раван ништици, да није било по сриједи оригиналности пишчеве. Иначе — да тако није — најгенијалнији човјек постао би пасивна жртва свога средишта. Његов би дух био просто тијесто, које вријеме мијеси по своме ћејифу, а цијела свјетска историја нека врста механичког строја, које ствара људе на халаје! * У осталом, критика аналитичка може бити оправдана, кад се примјењује на прошлост. Имајући пред очима књижевно дјело из прошлости, ') Моје Симпатије , коло II., стр. 57. 1*