Зора

3 0 Р А

193

не може, а непријатеље косиш као снопље. Јест, Никита Романовићу, сличан си Бога ми на њега; немој се наћи увријеђен. Прстен се замисли. Замисли се и Максим. Сребрни путоваше и пажљиво разгледаше тамну даљину. По земљи се бјеше мучки разастрла звјездана ноћ, кроз ту тишину тутњили су разбојнички кораци. Татарина вођаше Хлопко и Поддубној; он показиваше пут. Наједанпут се стадоше разлијегати чудновати, равни звуци. То не бјеше човјечији глас, то не бјеше ни рог, ни гусле, него нешто друго, исто као кад вјетар у трстљики захуји; јест само кад би она могла звечати као стакло, или струне. — Шта је оно ? упита Сребрни, заустављајући коња. Прстен скиде капу, саже главу, и ослушкиваше. — Чекај, кнеже, да чујем! Звуци се лијаху равно и невесело, то бјеху сребрне струје, дивље, бурне — наједанпут престадоше, као да духну и прекиде их буран вјетар, ураган. — Престаде! рече смијући се Прстен. Видиш, шта су снажне прси! Можда је по сахата дувао, да не предахне. — Ама, шта је то ? упита кнез. — Чебузха! —• одговори Прстен. То је њихова свирка, слична на наш рог. Сигурно су Башкирци. Има их овдје са ханом сваке смјесе, ту су Казанци, Астраханци, и свака ногајска поганштина. Слушај ено је опет почео! —• Зачу се из даљине опет нови вихор, који пређе у дуге, тужно-пријатне преливе, али одсјечено престаде, исто као кад коњ хрзне. — Аха! рече Прстен — ово му изађе краће. Не одржа пасји син! Али се сада зачуше нови, много јаснији звуци. Изгледаше као да безброј чаробних звонца звони. — Видиш грла! рече Прстен. Из далека помислиш, Бог зна шта је, а оно они грлом изводе. Како су се развеселили вражији синови!

Тужни звуци играху се са веселима, али у њима се не осјећаше руска туга, ни руска одважност. Свирка изражаваже дивљу татарску величину, јуначке побједе, народне сеобе из једне покрајине у другу, и неодољиву тугу за својом непознатом, пређашњом домовином. — Кнеже — рече Прстен — сигурно им је близу стан, мислим да ћемо са овога брјешцића моћи и ватре видјети. Дозволи да ја разгледам, томе сам послу вичан. Колико сам пута на Волзи имао с њима посла; а ти дотле допусти браћи, да се одморе. — Хајде збогом — рече кнез. Прстен сиђе са коња и нестаде га у мраку. Разбојници прегледаше оружје и посједаше на земљу, не кварећи ратнога реда. Наста мртватишина. Сваки је разумијевао важност њиховога садањега положаја. Чебузха се једнако разлијегала, звијезде освјетљаваху поље; а вјетар таласаше бујно ковиље. Прође сахат, а Прстен се не враћаше. Кнез стаде губити стрпљење, кад наједанпут, на три корака од њега диже се из траве човјек. Сребрни се ухвати за сабљу. — Лакше. кнеже, ја сам! рече Прстен кроз смијех. Исто сам се овако допузио до Татара и све разгледао, сада им знадем стан, као и наш. Дозвољаваш ли, да узмем са собом десетак људи, да препанем коње и збуним Татаре, а ти у то вријем удари на њих са двије стране, ама дигните страшну вику, и ја био Татарин, ако их полу не прекољемо. Ово је само за ноћас, а, ако Бог да, кад сунце огране, ти кнеже заповиједај, а ми ћемо те слушати. Сребрни је познавао Прстенову вјештину и досјетљивост, па му допусти, да ради како зна. — Дјецо! — рече Прстен разбојницима — мало смо се препоријечили, али ко старо спомене ономе око из главе. Која ће десеторица добровољно са мном поћи? — Бирај кога хоћеш, рекоше разбојници — ми смо сви готови. 4