Зора

194

КНЕЗ СРЕБРНИ

— Хвала вам дјецо, кад ме слушате ја ћу ево ове изабрати: ходи овамо Поддубној, и ти Хлопко, и ти Детлићу, и ти ЈБесников, и ти Решето, и Степка, и Мишка, и Шестопер, и Наковањ, и Скакавац. А куда си ти накривио Митка? Ја те нијесам звао, остани са кнезом, ти нијеси за овога посла. Скидајте дјецо сабље, с њима је незгодно пузити, доста нам је и ножева. Само ме дјецо слушајте, без моје ријечи ни корака! Кад хоћете са мном, морате радити шта вам ја рекнем... Ако ко писне готова су му вјешала! — Добро, добро! —одговорише изабрани —• твоја воља наш закон. Кад се предузме овако што треба бити покоран. — Видиш ли кнеже ови брјешчић ? продужи атаман. — С њега ћете видјети њихове ватре. Ту чекајте док не чујете моје звиждање. Кад препанем коње, кад чујете звиждање и вику, тада и нападајте на непријатеља. А они неће имати куда, о коњима је немогуће и мислити; саједне смо им стране ми, а са друге ријека и блато. Кнез обећа, да ће све учинити по Прстеновој наредби. Атаман, са оном десеторицом, пође по звуцима чебузхе, и нестаде их у трави. Многи би помислио, да су се ту и сакрили, али би пажљиво око примјетило, како се трава љуљушка, и да то љуљушкање није по вјетрову правцу. До по сахата ГТрстен са дружином бјеше близу татарскога стана. Лежећи у ковиљу Прстен подиже главу; На једно педесет корака пред њим гораше ватра, и освјетљаваше неколико Башкираца, који чучаху око ње. Они бјеху у шареној одјећи. Бјеху позадијевали у земљу копља, чије сјенке падаху до самога Прстена. Неколике хиљаде коња у близини пасаху траву, а на сто корака одаље друге ватре

освјетљаваху многобројне колибице. Башкирци нијесу обраћали велике пажње на коње. Прошли су без икаква отпора од Волге до самога Рјазана, знали су, да су руске војске распуштене, па се не надаху непријатељу, а од вукова се мишљаху одбранити чебузхом и грлом. Па четворица бјеху упрли у горње зубе крај дугачких свирала, и удахнувши ваздуха, колико су им широке прси допуштале, дуваху свом снагом, играјући прстима. Други су им грлом помагали, а ватра освјетљаваше њихова модра од напрезања лица. Разгледајући тај призор Прстен размишљаше: или би ударио изненада на њих и прије него што се опамете свију их ножим преклао ? Или би најприје преплашио коње, па онда јуришао? — Решето — шапну он другу до себе. — Можеш ли зазвиждати ? — А шта је теби ? упита шапатом Решето. — Чини ми се мало сам промукао. — Добро, ја ћу. Је ли вријеме? — Чекај, рано је. Хајде допузи што можеш ближе коњима, пузи док те коњи не осјете, а чихм стану чулити уши, зазвижди што можеш јаче и љепше, и гони коње право на колибице. Решето климну главом и нестаде га у ковиљу. — Сада браћо — шапну Прстен осталима — пузити за мном ближе иоганицима, само пажљиво. Видите, њих је двадесетеро, а нас деветеро; свакоме од вас долазе по два, а ја их себи узимљем четворицу. Кад чујете да Решето зазвижди, онда и ви сви зазвиждите и са виком напаните на њих ! Јесте ли готови ? — Јесмо! одговорише шапатом разбојници. Атаман предахну, и стаде полако вадити иза паса свој дугачки нож.

(НАСТАВИЋЕ СЕ)