Зора

210

РАЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО

је ко казао да се небо оборило на земљу, лакше би вјеровали, него што сада вјероваху сами себи, гледају1пи Алију, како поносито, размахујући рукама, корача чаршијом и весело поздравља свакога јарана. А за њим пристали момци, па се загрлили, а свакоме са лица читаш необично задовољство. —• Зар је и паши завртио мозгом? — рече Ибрахим-бег, подругљиво се осмјехнувши. А аге стале, па не умију ни једне да проговоре. Сви се осјетише некако посрамљени, понижени, као да их је неко врелом водом полио . . . На њихову лицу огледало се готово бесвјесно чуђење и изненађење и само Махмут-агине очи одаваху, да у њему кипи страшан гњев и мржња. — Липо га осудише! — рече опет Ибрахим-бег, па изађе из собе. А одмах за њим изађоше и остали и не поздравивши се честито.

Стари Муј-ага сједио је пред авлијским вратима, кад му казаше, да су аге тужиле Алију и да га је паша дозвао преда се. Као громом поражен, стао је он пред тим гласником, па нити што проговори, ни уздахну, него бесвјесно полети у кућу. Дуда је, у тај мах, стајала на собним вратима, па баш хтједе да да му се уклони с пута, кад он крикну: — Ал.. . -И сруши се на тле. Дуда врисну иза свега гласа и притрча му, те га стаде дизати и дрмусати. Но он је био мртав. Врисну она сада још јаче и поче да се бије у прси . . Док бахнуше

комшије и комшинице и за тили час нагтуни се цијела авлија свијетом. Комшинице одмах шчепаше Дуду и одвукоше је у једну собу, а мушки се забавише око Муј-аге. — Мало прије здрав и читав, а ето сад ... — рече неко. — Дамла 1 ) га ударила, — додаде други. — Тако ти је то, кад нестане наФаке, — мудрује трећи. У томе дође и хећим. И он га прегледа и рече да је дамла, и да је дошла од узбуђења. А чим се он удаљи, одмах донесоше табут, да га окупају и опреме по закону ... Комшије потрчаше да нешто наређују, а остали се, један по један, сви разиђоше. Алија се баш враћао од паше, кад му казаше за смрт очеву. Он само јекну, па полети кући, као да је знао, да је све ово због њега, и чим угледа мртво тијело Муј-агино, јаукну из свега гласа па се прислони уз дувар. Плакати није смио, јер је то највиша грехота за правовјернога, и ако му се срце од бола кидало, а саме сузе накупиле му се у очима, па се блистају на његовим дугим треггавицама. Он их је, дабогме, отрао рукавом, а по томе се ухватио за прси, као да хоће срце да ишчупа. Ал' узалуд! Мјесто да тиме утиша јаде, у прсима га је све више и више тиштало . . . — Разабери се, Алија, — рекоше му комшије. — Тако је суђено! И одмах за тим понесоше Мујагу (јер не ваља да мртвац дуго лежи у кући) у џамију, те, пошто му отклањаше џеназу, спустише га у вјечну кућу — у хладни мезар.

У Капља.

(НАСТАВИЋЕ СЕ)