Зора

209

новије догађаје у Мостару, он није хтио да се осврће на то. И тек сада, кад му аге, стари његови пријатељи, дођоше на тужбу, морао је да и он своју рекне, па куд пукло да пукло. Кад је Алија ступио у собу^ паша му показа руком да сједне, па, пошто мало узви обрвама и поглади се руком по бради, рече: — Чујем да ти буниш млађарију и да резилиш старе људе... Ја не знам, какав је то пос'о... То не ваља . .. Алија отворено погледа у пашу, па не муцајући и не запињући проговори: — Ја не буним никога, еФендум... Ја само не могу да подносим Османлије и њихову силу, а то не могу ни други ... А што стари говоре на нас, да смо бунџије и јарамази, не можемо им забранит', ама севет тога, дође и до лупања... Нека они шуте, па ће све бит' мирно . . . Паша га погледа. — Ама пгго су ти Османлије на путу ? — запита. — Знаш, еФендум, и не треба да ти причам, — одговори Алија. Паша се осмјехну. — Хајде! — рече. — Мисли и говори како хоћеш, ја ти нећу забрањиват'... Знам ја, шта ти хоћеш, а то је липо . . . Само буди јавашнији, а немој тако плах... Мало по мало, па ће се и стари опаметити ... Алија весело скочи са свога мјеста и пољуби пашу у руку. —• Сад нек' вас свит скочи, неће ме вратит' с овога пута, — рече. Кад ми ти тако велиш, онда никога ни питати нећу. И весео, као никада, изађе из одаје. — Кршан момак! — рече паша сам у себи, — оваки и ваљају!

Стари јарани бијаху се окупили у Јусуф-аге, а међу њима и Ибрахимбег. Махмут-ага је кијаметли опричао посјету у паше, а како га Јусуф-ага није пресијецао, то су се сви надали, да ћедоћихабер, како је паша Алију казнио. — Обисиће га, то не може Фалит' — вели Махмут-ага, задовољан као да је бој задобио. — Неће га обисит', ама ће бит' белаја, — рече Јусуф-ага. А Ибрахим-бег се само смјешка. — Тако је и зарадио, — рече. — Оно је хајинин . .. — Валахи ми је жао Муј-агу, избаци Јусуф-ага, пошто се прије тога мало промислио. — Валахи мени није! — дочека Махмут-ага. — Ни он није бољи од Алије. — Ама, болан, он је био толико година с нама и у злу и у добру, па како га нећу жалит'.. . — А што он мене није жалио, кад је хтио да ме прободе?' — Па ми смо га избацили између нас севет тога ... Зар му је то мало? Махмут-ага не одговори ништа, него извади чибук и запали . .. Само је испод ока погледао два три пута на Ибрахим-бега и осмјенуо се, а овај је био вас сретан због тога. Док се Салих-аги оте поглед кроз пенџерчић на чаршију, па само што зину и исколачи очи од чуда. — Шта је? — запиташе сви и упријеше очима у њега. — Ето Алије! — изусти он једнако гледајући, као да не вјерује својим очима. — Је ли са заФтијама? — упита Махмут-ага и скочи. — Није него сам. — Сам? — узвикнуше сви, па поврвише пенџеру. И заиста, да ми 2