Зора

212

А Н Џ Е Л О

III. Марјана, крај окна за предивом сједећ', Плакала је тихо. Али једног трена, Ненадно, к'о анђ'о, јави се на вратма Добра Изабела, познаница њена, Много пута што је тјешаше у тузи. И мисли монаха тог јој часа рече: У Анџела дворе Марјани је било Отићи тог дана, док се спусти вече. И у мрачном врту са њиме се срести, Пустит' му се сл'јепо; но загрљај клети Кад и задњи мине, на растанку да му Тек толико шапне: „сад се брата сјети!..." Са осмјехом тихим у плакању своме Све Марјана приста, растајућ' се с њоме. IV. Сву ноћ стари Дужде р'јешење је чеко, Са Клавдијем сједећ' и тјешећ' га тако. И у освит опет Изабела стиже. Све је добро било. Марјана је лако Обманула мужа. — Тад од старог Дужда Тамничару стиже глас, у освит зоре, Да злочинца сужња казни љутом смрћу А његову главу донесе у дворе. V. То замишљај нови бјеше старог Дужда. Када његов гласник пред тамнице паде, Тамничару пружи дуждев печат, прстен, И с њиме му писмо велможино даде. Дужде тражи главу разбојника једног Што те ноћи умре, да се скине сада И Анџелу пошље к'о Клавдије глава . . . А он сам се диже и опреми тада Да гр'јех казни љуто и држава ц'јела Да гр'јешника позна и гнусна му дјела. VI. Тек што мину говор о Клавдију сужњу, Бурно се по граду нова вијест крете, Свуд се сазна: Дужде да ходи по граду И свак је тумар'о да се с њиме срете. А пун мрачних слутња Анџело је био. Но Дужд се је љупко сваком осмјехив'о Здравећи их благо; а с Анџелом гордим Ходећ' испод руке и зборећи живо. Ал' наједном пред њим млада мома нека