Зора

3 0 Р А

213

Са очајним болом на кољена клече: —• „0, чедностн штите, милости олтаре, О, смилуј се, смилуј! . .Тужним гласом рече. Анџело се смути. И погледом дивљим Гледећ' Изабелу, задрхта, пребл'једи .. . Ал' се нагло прибра и побједи себе „Она ј' луда ... — рече — брат јој је у бједи . . . Осуђен је на смрт ... И кад за то зачу Памет јој помрча .. !" Ал' се старац трже: — „О, не варај! .. кликну, ја све знадем л'јепо! .. Анџело и дјево, сад пред закон брже! . . VII. Крај трона, у дворцу, бјеше Маријана И Клавдије јадни. А Анџело туде Видјевши их, чело он обори тужан И познаде с болом шта ће све да буде. Виђе љуту правду гдје из мрака ниче, И чу поклич Дужда: „Сад, Анџело, збори Чега си достојан?. . ." А он с тврдим болом Рече: „Нека закон мјесто мене збори! Али једно молим: реците што прије Да ме у смрт воде! ..." А Дужд руку диже: — „Нек мре судац — торгаш и саблазник срамни!..." Но Марјана с вриском сада крочи ближе — „Милост, милост! рече. Ти ми њега даде Па га тужном срцу не отимај тако . . !" Ал' одврати Дужде: „Буди мирна, жено, Ја за добро твоје бринућу се свако. И награда ти ћеш бити мужу бољем!" —- „О, не збори о том!... Него милост њему! Рука што ме ево с њим спојила опет, Иек не буде крива моме јаду свему . .. Изабело, сејо, племенити друже, Клекни и ти овдје и за њега моли; И пред Моћним саде дигни руке чисте За спасење бједног, са мном сузе проли'!..." Дивна Изабела, к'о анђео, пуна Милости за јадног, на кољена паде: „0, смилуј се, Моћни, рече, ради мене, Не убијај њега, нит' осуђуј саде! Јер (колико знадем и ја како мислим,) У чистоти својој живио је дости, Све док на ме гр'јешни не устреми поглед: О, праштај му, праштај!..." И Дужде му прости!...