Зора

202

занатска посла

Занатска посла — Књиокевна, козерија — Марко Цар (СВРШЕТАК") III,

ад сам се риЈешио да под горШГ^њијем натписом побацам за ж§г°вај лист неколико својих мисли Ш о српској књижевној журнали| стици и српској критици, моја је намјера била да при свршетку уграбим прилику, те пет-шест ријечи кажем и о јаловом раду наших књижевних или боље књиго-издавачких друштава и о узроцима, с којих њихово дјеловање тако слабог плода даје. Али човјек снује, а Свевишњи одлучује: један књижевни приказ у Љешопису Матице Српске 1 ), који се мене лично тиче, а спада некако у ред појмова, којима се баве ови чланци, имао је неслућену моћ да моју пажњу и моје мисли одведе на другу страну, те да овој козерији пода карактер личне полемике, за којим она није никако тежила. Рекох неслућену моћ, не можда с тога, што тај приказ не би и тако заслуживао да се на њ пажња обрати, него зато, што сам у пошљедње вријеме постао савршено индиФерентан према хвали или цензури књижевнијех листова, а полемика у обрану својих књижевних радова спада већ одавно у оне ЛеИсГа јиуепШИз , којих сам се, Богу хвала, потпуно отресао. Али ако писац-продуктор (дакле пјесник, приповједач и т. д.), који се препире са својијем критичарима, може изгледати, па и мени данас

') Види: Љетопис књ. 194. Св. приа 1898. Приказ Д-ра Каменка Суботића на Моје Симпатије Стр. 176—р84.

изгледа, прилично наиван, сасвим Је друго нешто, кад се препирка води на пољу идеја, кад дакле писац не устаје на обрану својих књижевних продукција, него својих књижевних назора. У то име, и једино у то име, хоћу и ја да на. овом мјесту и овом приликом одвратим неколико ријечи критичару мојих критичарских погледа у гласилу Матице Српске. Не сјећам се који је оно државник за неку државу казао, да она увијек заостаје за једну мисао и за једно стољеће иза осталијех држава. Еле,то би се исто — ти^аИз пиЦапсНб — могло казати и за неке српске критичаре: они заостају увијек за једну мисао и за један деценијум иза критичара осталијех народа. Ја не кажем да је то баш случај и са г. доктором Каменком Суботићем, али, искрено рекавши, мени је трудно сложити његово схватање задатка књи"жевне критике са његовим тврђењем да ми Срби „треба да се трудимо, да са напредним народима укорак идемо, а не да шантуцамо за њима и да претресамо, што су они већ давно начисто извели". А што су то, по г. Суботићу, велики народи тобож давно начисто извели ? Ево што: да модерна критика треба да забаци становиште морално и естетично, те да у писцима проучава надасве психо-физиолошки утицај соја и средишта; да је, према томе, посао „старе школе" разбирати о етичкој и естетичкој вриједности књижевнога дјела, него