Зора

3 0 Р А

203

треба сву пажњу обратити питању: како и којим је путем писац дошао до тога, да своје дјело напише. То је, по г. Суботићу, камен темељац, први чланак у декалогу „модерне критике". На шго ли се пак, у самој ствари, та развикана теорија у пракси своди, то сам ја укратко показао у прошломе броју, нити је ваљда, од иотребе да своје становиште, (које данас у Европи заузимљу толики одлични писци) подугшрем новијем разлозима. Не могу кпак свога чуда затајити, како је Љешоиисов критичар могао доћи до онако апсолутне тврдње, имајући против себе врло значајну чињеницу, да је још за живота Иполита Тена (главног представника и, на неки начин, основатеља „детерминистичке" школе) поникла у Француској читава једна школа, којој је Павле Бурже — некадашњи Тенов ђак — најзнаменитији представник и естетичар, а која је себи у задатак ставила да истражује надасве начин мишљења и осјећања појединих писаца, те док је његов велики учитељ, проучавајући поједина дјела, обично себи постављао питање: којих је узрока ово дјело пошљедица ? —дотле^ Бурже обраћа сву своју пажњу питању: којих је пошљедица ова књига била или би могла биши узрок ? (Ебба18 с1е рбусћо1о §1е соп1:етрогате). Што ипак, покрај свега тога, г. Суботић читаоцима Љешоииса приказује детерминистички систем као пошљедњу Фазу у еволуцији књижевне критике, то је — опет вељу — оно, чему не могу да се довољно ишчудим; те кад ме г. доктор хоће да прикаже као неког сувише наивног човјека, који је Тенову критику у звијезде ковао, а не знао да је се у пракси придржава, мене и нехотице обузима жеља (па макар то с моје

стране изгледало и нечедно), да му с Францускијем пјесником одвратим: Еез депв сјие уош кшг §е рогкеп^ авзег Меи! Но, није у томе све. Госп. се доктору Каменку још нешто прохтјело; њему се прохтјело да на очиглед Љешоиисотх читалаца исправља моје „неспретне примедбе" и у опште моју студију о Симу Матавуљу, која је „пуна збрке и недошљедности". Но у чему је та збрка и та недошљедност? У томе, што сам рекао да Матавуљ појима инстиктивно оно, што се под вањском љуском крије, али да његова опсерваторска моћ није још онај силни алат, којим се служе писци психолози. — И пошто г. критичар неће или не може, да ме схвати, он се хвата објема рукама за косе и тријумФално довикује: „Имали већ у те две тврдње неконсеквенције!" Као што се види, г. Каменко није бог зна како резервисан у својим сентенцијама. Но, што г. доктор неће да ме разумије, то је можда његово критичарско право; али гдје то право прелази малко границе критичарске учтивости, то је тамо, гдје ме г. Каменко приказује као до крајности наивна критичара, с тога што сам се (против начела „модерне критике") пожалио на баналност бајке и на крњ-закључак у неким причама Матавуљевим. „Нека нам Матавуљ изводи стожерну мисао својих приповједака, а свршетак — алал наивним душама и критичарима старог кова!" Овај рефрен о критичарству „старога кова" понавља се често у чланку дра. Каменка, који, дабогме није никаква „наивна душа", него оно што се каже: ип езргИ /оН; и изгледа као да је тај рефрен у његовијем рукама оно убојито оружје, с којим је наумио да моју „старошколску"