Зора

221

да њему уштедим какав телесан или душеван бол, — ако је то волети, да, ја вас волим, господине, и нема човека, који је био више, који је био толико вољен као ви. Ви сте нас прихватали, ви сте нас спасли од беде, од очајања, од презирања срећних и од вређања злих. 0, да, ја вас волим и хитам да вам то кажем, кад ме питате, јер ако бих данас умрла — нико не зна да ли ће дочекати ноћ — умрла бих у очајању, да ви то нисте знали, Андрија. Кад је тако, бићете моја жена. Дениза. Не! Андрија. Зашто? Дениза. Зато што ја спадам у оне, које воле, ја не спадам у оне, којима се жени. Ја се никад нећу удавати. Дајмо један другом руку, погледајмо се добро лице у лице, продримо добро један другом у дубину душе и останимо као два друга, као два брата, који знају да могу поуздано рачунати један на другог. Хоћете ли? Андрија. Дакле сте веома волели Фернана? Дениза. По свој прилици, пошто налазим да више немам права да за кога другог пођем. Андрија. И још га волите? Дениза. О, не! Андрија. Знао сам за ту љубав, али ја вас тако силно волим, да вам је праштам.

Дениза. Опроштај! Видите ли, већ ето речи, која би вечито сметала нашој срећи, кад би била тако луда, да у њу верујем. И та реч, коју сте и нехотице изустили, васпоставила је наједанпут растојање, које нас мало час још раздвајаше а које сам ја, изгледа, сувише брзо прекорачила. Али то је све што ћете имати да ми опростите, господине конте. Збогом! Андрија. 0, не удаљујте се, преклињем вас! Ви осећате према мени само захвалност и пријатељство; с тим осећањима можете остати у мојој кући, јер у том случају човек нити је опасан нити смета. Останите дакле овде с вашим родитељима. Дениза. Госпођица ваша сестра полази сутра. Немам више никаквог разлога, нарочито после овог нашег разговора, да код вас останем кад она не остаје. Андрија. Марта остаје бар до своје свадбе; а кад се она уда, ја одлазим и то за дуго, дуго време. Дениза. Ваша се сестра удаје? Андрија. За Фернана. Дениза. За господина од Тозете? Андрија. Да. Дениза. Ви сте пристали ? Зашто сте то учинили? Андрија. Сад треба ви мени да опростите. Али ја сам вас тако волео! Како сам хтео по што по то да знам исти-