Зора

3 0 Р А

223

КНЕЗ СРЕБРНИ Роман из времена Јована Грозног, од Грофа А. К. Толстоја С руског преводи Вукосава ИванишевиЂева (НАСТАВАК)

Глава ХХУ1. Р О Б Н А.ТИ Д1 СТ ПО ,

ок се поменуто код татарскога стана ;Догађало, Сребрни нестрпљиво очекиваше уговорени знак. — Кнеже — рече му Максим, који се од њега не одмицаше — остаје нам још мало чекати, брзо ће отпочети бој, док сунце огране многи не ће бити у животу, а ја бих те нешто молио ... — А шта, Максиме Григоријевићу ? — Ствар је лахка, али како ћу ти рећи, стид ме ... — Говори слободно, Максиме ! — Ево кнеже, да ти истину кажем. Отишао сам кријући из Слободе, преко очеве воље и мајчина знања. Било ми се додијало живјети међу опричницима, да сам био у стању у воду скочити. Јединац сам у оца и мајке, од Покрова ми је настала деветнајеста година, а хоћеш ли вјеровати, да до сада нијесам имао с киме лијепе ријечи проговорити. Нијесам имао друга ни прпјатеља. Сваки само мисли како ће другога упропастити, па да сам до славе дође. Сваки дан су казне. Из цркве готово и не излазе, а кољу народ горе него станичници. Цар јест грозан, алп и он воли чз'ти истину. А између њих ма да би му и један рекао што год искрено — не, сви му лажу и потврђавају. Чим сам тебе угледао одмах ми је срце веселије закуцало, нијесам знао ко си, па ипак сам те заволио, јер ти очи друкчије гледају, и глас друкчије звучи, него у њих. Ето узмимо Годунова, он је нешто бољи од осталих, али ни он није као ти. Посматрао сам те кад си се са међедом без оружја борио, кад ти послије отрованога бојарина Басманов поднесе пехар вина;

кад те поведоше на губилиште, и сада, кад си са станичницима говорио, па ме тако нешто вукло теби, да сам ти хтио пасти око врата. Не чуди се кнеже мојим глупим ријечима — рече Максим и обори очи — ја ти се не намећем на пријатељство, јер знам ко си ти, а ко сам ја, али шта ћу кад не могу да се уздржим, ријечи ми саме лете, а срце те тако воли! — Максиме —- рече Сребрни и стиште му руку — и ја сам тебе заволио као брата рођенога! ■— Хвала, кнеже, хвала. Кад је већ пошло пусти ме да ти све речем, што осјећам. Допусти ми кнеже, да се сада по староме хришћанскоме обичају побратимимо. Ето ти све моје молбе, кнеже, не узимљи је за зло. Да знам сигурно да ћемо још дуго живити не бих те молио, јер теби не приличи да се назовеш мојим братом, али сад . . . — Не љути Бога, Максиме Григоријевићу! — прекиде га Сребрни — Зашто да ми не будеш брат? Знам да ми је поштеније племе него твоје, али овдје пред битком ми смо равни, као и свугдје, гдје стојимо пред лицем Божијим. Хајде да се побратимимо Максиме! Н кнез скиде са себе крст на ланцу и предаде га Максиму. Максим такођер скиде са врата свој крст, прост од мједи на свиленоме гајтану, пољуби га и прекрсти се. — Узми га, Никита Романовићу. Шиме ме је благословила добра моја мајка још док смо били сиромашни људи, док нијесмо допали царске милости. Добро га чувај, он ми је милији, него ишта на свијету. Обадвојица се још једанпут прекрстише, измијенише се крстовима, и загрлише. Максимово се лице разведри.