Зора

224

КНЕЗ СРЕБРНИ

— Сада си ми брат, Никита Романовићу — ускликну он. — Од сада смо вазда заједно, ко је теби друг и мени је друг, ко је теби непријатељ и мени је. Љубићу твојом љубављу, љутићу се твојом љутином, мислићу твојим мислима. Сада ми је и умријети веселије, и живјети милије: имам с киме живјети, имам за кога умријети! — Максиме — рече дубоко дирнут Сребрни — и ја сам теби из све душе брат, више се цијелога живота не ћемо растављати! — Хвала, хвала, Никита Романовићу, и не треба да се растављамо. Ако нам Бог да па останемо живи, заједно ћемо размишљати, шта да радимо, како да користимо светој Русији. Не може бити да је све у Русији поспало, да се цару не може друкчије служити него у опричницима. Максим говораше ватрено, наједанпут стаде и ухвати Сребрнога за руку. Зачу се звиждање. Као да се ваздух задрма и земља затресе, неразумљива вика и тутњава зачу се из татарскога стана, а неколика коња накострешене гриве пројурише мимо Сребрнога и Максима. — Вријеме је! — рече Сребрни сједајући у седло и вадећи сабљу— сада дјецо да ме слушате, немојте се збијати у гомиле, нити се разасипати, сваки нека држи своје мјесто. Нека нам је Бог у помоћи, за мном! Разбојници поскакаше са земље. —• Вријеме је, вријеме —■ зачу се у свима редовима — да слушамо кнеза! Сви се упутише за Сребрнијем, и пријеђоше брјешчић, што им је заклањао испред очију татарски стан. Сада нови, неочекивани призор сину им пред очима. На десно од стана, у степи, бјеше пожар, који се све впше ширио и примицао татарским колибама. —■ Браво, Прстене! — викнуше разбојници — живјели наши! Видиш запалили степу и пустили ватру таман по вјетру на Татаре.

Пожар је растао са необичном брзином, сва се степа са десне стране претвори у огњено море, чији валовп већ ухватише крајње колибе, и освијетлише стан, сличан на поплашени мравињак. Спасавајући се од ватре Татари бјежаху право на разбојнике. — На њих дјецо ! загрмље Сребрни — топите их у воду, гоните у ватру! Заједнички усклик одговори кнезу, разбојници нападошс на Татаре и отпоче бој

Кад сунце ограну још се бој продужавао, али поље бјеше покривено убијеним Татарима. Опкољени с једне стране пожаром а са друге разбојницима, непријатељи не могоше доћи себи, него навалише на мочварне обале и многп заглавише. Други погибоше у ватри или се подушише у диму. Престрављени коњи налетише на колибе, и тако збунише Татаре, да су почели сијећи један другога, мислећи да одбијају непријатеља. Један дио продрије кроз мању ватру и раштрка се по степи, а остале искупи сам Ширински мурза Шихмат, препливаше ријеку, и са друге стране стадоше бацати хиљадама стријела на веселе Русе. Не имајући другога оружја осим сабље, копља и тољага, разбојници се збунише под татарскијем стријелама. Узалуд се Сребрни старао да их задржи и опамети. Већ мале татарске четице препливаше ријеку, и Сребрни се бојао да не нападну с леђа на њих. Наједанпут се близу њега нађе Прстен. Лице му бјеше загријано, кошуља подерана, а са ножа капаше крв. — Стојте дјецо, стојте дични соколови! викну он разбојницима, — зар сте ослијепили, шта ли ? Зар не видите да нам иде помоћ ? И заиста по противној обали примицаше се војска у ратноме реду, њихова копља одсијеваху на сунцу. — Па оно су исто Татари! викну неко.