Зора

3 О Р А

225

— Сам си ти Татарин! изадрије се Прстен. — Зар они овако иду? Зар они иду пјешке? И зар не видиш онога на риђеме коњу? Зар је на њему татарски оклоп ? — Православни иду! зачу се међу разбојницима. — Стојте браћо, православни нам иду у помоћ. — Видиш, кнеже — рече Прстен ето пасји синови већ ређе стријељају, досјетили су се муци. А кад се ова дружина с нама састане показаћу ти ја мост, пријећемо ријеку и ударити са стране. Нова војска примицаше се све ближе и ближе, већ се могла разгледати њихова бдежда, исто разноврсна као и на разбојницима. Изгледаше, да су то наоружани сељаци, само у предњим редовима бјеше заиста редовна војска. Пред њима иде вођа — лијеп младић. Испод сјајнога калпака падају му праменови русе косе и просипљу се по раменима. Он вјешто влада својим лијепим, поносним коњем. Безброј стријела сусрете вођу и дружину му. Међутим Сребрни са својима пријеђе ријеку, и нападоше на непријатеља: с једне стране он, а са друге нова помоћ. Више од сахата трајаше битка. Сребрни се примаче ријеци да напоји коња, а Максим одмах за њим. — Видиш, Никита Романовићу — рече он весело.— види се, да је Бог на страни Руса. Ми ћемо добити! — Јест — одговори Сребрни — захваљујући ономе бојарину, шго нам стиже у помоћ. Ама ко је он ? Чини ми се да сам га негдје виђао. — Шта, зар га не познаде? — Не, зар га ти познајеш ? — Како га не бих знао. Нека га ђаво носи, али данашњим поступком много је поправио. Па и ти га знадеш, кад је пустио на тебе међеда у царској авлији. Та оно је Теодор Басманов. — Басманов? Оно је он? — Јест, али не сличи сам на се. Кад се сјетим, како би обукао љетник и играо

пред цареМ као дјевојка, а сада, ето искупио сељане, проговорила и у њему руска крв. И откуда му снага ? Баш се човјек мора промијенити — и Максим сину очима. — Вјеруј побратиме, ја не могу сам себе да познам. Кад сам отишао из Слободе, чинило ми се да нећу дуго живјети. Желио сам да се побијем са Татарима, али не да ја њих тучем, него да ми који одсијече главу. Али сада је друкчије, сада хоћу да живим! Срце ми тако весело куца, да ми се цио. вијек чини кратак. Шта ли нисам јутрос мислио? Тако ми је сада јасно и разумљиво, колико се још може користи учинити отаџбини. Теби ће цар опростити, друкчије не може бити. Још ће те и заволити. А ти ћеш мене узети са собом, па ћемо заједно мислити и радити. Све, све ћу ти казати шта сам смислио, а сада треба опет у бој, ено су опколили Басманова. И ако је рђав човјек треба га избавити! Сребрни погледа брижљиво Максима. — Причувај се Максиме — рече му он — пази куда јуришаш, ето си сав у крви. — Ово је непријатељска крв — рече весело Максим — на мени нема ни огреботине. Твој ме крст сачувао. У то вријеме један сакривен Татарин натегну лук и пушта стријелу право на Максима. Зазвони татарски лук, запјева тетива, зазвижда стријела, и погоди Максима у прси јуначке, погоди проклета у сред срца. Заљуља се Максим у седлу, и ухвати се за коњску гриву: жао је пасти на земљу младу витезу, жао му је прије времена умријети. Али ипак паде, а нога му остаде у стремену. Коњ га понесе по пољу, а Максим раширио бијеле руке, кудрава му коса мете земљу, а крв немилице пљуска. Стигнуће у Слободу кобна вијест, заврискаће Максимова мајка што изгуби своју узданицу, што јој нема ко на смрти очи затворити. Заврискаће, да се до Бога чује, али јединца вратити неће! 4