Зора

226

кнез сребрни

Стигнуће у Слободу кобна вијест, шкринуће Маљута зубима, налетиће на заробљене Татаре, погубиће многе душе сав ће се у крви окупати, али јединцавратити неће! Заборави Сребрни и битку и Татаре, он није видио како непријатељ бјежи, како Руси добијају, он је само видио побратима у крви. Зато скочи на седло и потрча за Максимовим коњем, заустави га, и ослободи друга. —- Максиме! Максиме! — рече он падајући на кољена, и дижући му главу јеси ли ми жив, мили побратиме? Утјеши ме, погледај ме још једном твојим лијепим очима! Максим га погледа магловитим погледом и пружи му обје руке. — Опрости брате нерођени, као и рођени! Не би нам суђено да зајелно поживимо. Уради ти сам оно, што смо мислили заједно радити. — Максиме — рече Сребрни и обасу му врело чело пољупцима — имаш ли коме што поручити ? — ГТоздрави ми милу мајку, реци јој, да сам умро њу спомињући. — Хоћу, Максиме, хоћу! — одговори Сребрни, једва уздржавајући сузе. — А крст — продужи Максим — овај што је на мени подај њој, а мој носи ти и сјећај се брата свога .. . — Мили брате — рече Сребрни имаш ли ми још шта рећи. Да не љубиш кога? Не стиди се, жалиш ли још кога осим старе мајке? — Жалим домовину, жалим свету Русију! Волио сам је као и мајку, а друге љубави немам. Максим затвори очи. Лице му горијаше, а дисање бјеше све чешће. До мало опет прогледа. — Брате, да ми се напити хладне воде. Ријека бјеше близу. Кнез захвати воду калпаком и напи Максима. — Сад ми је лакше, подигни ме да се прекрстим.

— Сребрни га подиже. Он погледа наоколо, видје како бјеже Татари, па се осмјехну. — Ја сам рекао, да је с нама Бог... Види бјеже ... а на очи ми се магла навлачи . . . ох, само да не умрем! . . . Крв му удари на уста. — Боже, прими моју душу! викну Максим и издахну. Глава XXVII. Растанак. Послије сјајне побједе разбојници ископаше Максиму гроб и поштено га сахранише. Сјутра дан у зору Прстен искупи дружину. — Дјецо — рече он разбојницима. Дође вријеме, да се растајемо. Опростите, дјецо, идем опет на Волгу. Не спомињите ме рђавим ријечима, не замјерите, ако сам када неправедан био. Прстен и.м се ниско поклони. — Атамане! завикаше сви —не остављај нас, шта ћемо ми без тебе? —- Идите са кнезом, јер сте овом побједом откупили све своје погрјешке; постаћете оно, што сте и прије били. Кнез вас неће оставити! — Добро, јунаци — рече Сребрни — ја сам цару обећао, да никад од његова суда нећу побјећи. Ви знате, да ја нисам својевољно из тамнице побјегао. Па ево сада хоћу да одржим своју ријеч, да однесем цару главу. Хоћете ли и ви са мном! — А хоће ли нам опростити? упиташе разбојници. — Нећу да вас варам, то је у Божјој руци. Може бити да хоће, а може бити и неће. Промислите се, здоговорите се између себе, па ми јавите, ко ће ићи, а ко ће остати. Разбојници се погледаше, измакоше се мало на страну, и стадоше се здоговарати. Затим приђоше кнезу. — Ићемо, ако ће и атаман с нама!