Зора

3 0 Р А

227

— Не, дјецо —• рече Прстен—о томе збора нема. Све и да не пођете са кнезом опет не могу с вама. Доста сам и овдЈе био, вријеме једа се повратим у отаџбину. Па мало смо се и посвадили, а прекинут конопац вежи не вежи остаће узао. Идите са кнезом, или изаберите другог атамана, али прво је боље. Увјерен сам, да ће вам цар, послије ове услуге, свима опростити. Разбојници се опет стадоше шапутати, затим се раздијелише на двије стране. Она већа приђе Сребрноме. — Води нас —• рекоше му — што буде теби нека буде и нама. — А шта ће други? упита Сребрни. — Они су изабрали Хлопка за атамана — ми га нећемо. — На оној су страни сви гори остали — шапну Прстен кнезу — нијесу се ни били јуче, као ови твоји. — А ти баш никако не можеш с нама упита га кнез. — Не, кнеже, нијесам ти ја као остали. Велике су ми погрјешке, знам, да ми цар никако неће опростити. А и зажелио сам се мога Јермака, од када се нијесмо видјели. Опрости, кнеже, немој што замјерити. Сребрни му стиште руку, па се загрлише. — Збогом, атамане —- рече кнез жао ми те је, врло жао, могао би љепши посао наћи, него живјети на Волзи. — Ко зна, кнеже — рече Прстен, а очи му одлучно сијевнише — није Бог рђав, и мени ће можда сванути бољи дани. Разбојници се стадоше опремати. Басманов са својима бјеше већ отишао да први јави цару веселу вијест. Опраштајући се са дружином Прстен угледа Митку. — Збогом, међеде — рече он весело — јуче си вриједио више него четворица, па ће те цар наградити. Али Митка почеша затиок. — Шга је? упита Прстен.

— А ни-шта! отегну Митка, чешкајући се једном руком по затиоку, а другом по прсима. — Е па кад је ништа, некајеништа! и Прстен хтједе отићи, али Митка опет отегну: — Атамане, а-атамане! — Шта је? — Ја не бих у Слободу! — А куда би! —• А ја бих с тобом! — Не можеш са мном, ја идем на Волгу. —• Па и ја ћу на Волгу. — А што нећеш са кнезом? Митка помаче ногу напријед, и у забуни загледа се у своју огромну опанчину. — Бојиш се опричника, шта ли? упита подругљиво Прстен. Митка чешкаше сад затиок, сад прси, сад кукове, али ништа не рече. — Зар си их мало до сада видио ? упита Прстен —јесу ли те појели, шта ли? — А драгу ми о-те-ли! лијено развуче Митка. Прстен се насмија. — Видиш ти осветника! Неће с њима да једе хљеб и со. Па хајде са Хлопком! ■—• Нећу —• рече одлучно Митка ја ћу с тобом на Волгу. — Али ја нећу право на Волгу. — Па ето нећу ни ја право. —• А куда ћеш ? — Куда ти, туда и ја! — Прилијепио се као чичак! Онда знај да морам најприје отићи мало у Слободу! — Зашто? упитаМитка, и избуљи очи. — Зашто! Зашто! понови Прстен губећи стрпљење — а за то што сам лани тамо јео орахе, и љуске оставио! Митка га зачуђено погледа, затим се осмјехну и растегну уста од уха до уха, а око очију указаше се боре у разним правцима, лице му наједанпут постаде лукаво, као да је хтјело рећи: мене брајко не превари лако, ја врло добро знам, да ти не идеш у Слободу ради орахове љуске, него ради нечега другога! 4*