Зора

228

КНЕЗ СРЕБРНИ

Али ово не изрече, само се осмјехну, и понови: — И ја ћу с тобом. — Е шта ћу с њим? —овдје Прстен слегну раменима.—-Падобро, хајде са мном, блесане, али ме не криви, ако те објесе. — Па и ако објесе! рече равнодушно Митка. — Врло добро! Ето за то те волим. Сад се пољуби са друговима па пут под ноге. Сањиво Миткино лице ништа се не промијени, кад се стаде опраштати са дружином. Он неспретно приђе разбојницима и стаде свакога, хтио не хтио, љубити по три пута, некога драговољно, некога силом, некога шчепа за раме, а некога за главу. — Атамане — рече Сребрни — хоћемо ли заједно у Слободу. — Не кнеже. Куда ја идем ти не можеш проћи. Ја ћу у Слободи битиприје тебе, а ако би се срели, не треба да се познајемо. У осталом то бити неће, јер ћу ја до твога доласка отићи, имам само неке послове да уредим. Сребрни се сјети, да Прстен има нешто закопано у околини Слободе, па не рече више ништа. Растадоше се. Сребрни са својима корачаше по зеленоме пољу, поред ријеке, а за њима тужни Максимов Бујан. Он жалосно лајаше и све се окрећаше на нови гроб, т.о му бјеше последњи опроштај са својим господарем. Она . мањина упутила се на другу страну под Хлопковим атаманством. А на трећу страну пође Прстен, и за њиме ваљајући се са стране на страну Митка. Опет настаде у степи мртва тишина, само су гдје-гдје раштркани татарски коњи пасли траву. Могао се видјети и који ждрал увисинуили весела птица пјевачица, гдје прескаче са дрвета на дрво, или се заустављанакојој стријели па извија пјесмицу. (наста:

Глава XXVIII. 11 Ж ©ЧГЖ. На недјељу дана послије побједе над татарима примио је цар у својој спаваћој соби Басманова. О тој побједи царје већ опширно дознао, али је Басманов мислио, да он јавља први; па се старао да сву славу себу припише, и тиме задобије цареву пређашњу милост. Јован га пажљиво слушаше, бројећи бројанице, и разгледајући велики алмаз на прстену; али када Басманов сврши и весело ускликну: — Ето, господару, мислим да сам се прилично за твоју милост потрудио! Јован подиже очи и осмјехну се. — Нијесам себе зажалио, — продужи тихо Басманов — па не зажали ни ти наградити вјернога слугу! — А шта би ко желио, Тодо? упита Јован, чинећи се милостив. — Узвиси ме, да ми се свијет не руга. Јован га пажљиво премјери. — А чијем ћу Сребрнога наградити! упита он изненада. — Бјегунца твога? рече Басманов, скривајући забуну:—чијем другијем, него вјешалима? Та он је побјегао из тамнице, па још са својим станичницима у мало све не поквари. Да он не збуни Татаре свију би их ми преклали. — Зар тако? А ја мислим, да би тебе татари заробили, као и прије, сјећаш ли се? Стара ствар! — За стару ствар укор, а за нову награду — продужи дрско Басманов. Сигурно ти Годунов, Маљута и Вјаземски не служе као ја, ањиманишта не жалиш! — Заиста не служе као ти. Ни један се није наиграо предамном, као ти. — Господару — рече Басманов, губећи стрпљење — ако сам ти мрзак, сасвим ме отпусти. ђе се)