Зора

3 0 Р А

311

који су се старали само за се, отимајући и пљачкајући од раје све што су могли и што им је за живот било потребно. Са оваких насилника патили су сви у Босни и Херцеговини, само Срби мухамеданци нешто мање но С-рби православни и католици. Еле са оваким удари Вољавица на Дадића и Мостар. И пође му за руком те освоји страну Мостара до Царине, освоји град и топове. Кад је видио Дадић да им ништа не може учинити, он поче тражити други пут против Вољавице, он се поче с њим мирити. Помиривши се наговори га те распусти оне зулумћаре, што задаваху муке свима становницима мостарским. Многи бјеху и од Мостараца, разумије се, незнатнији и нижег реда, пристали уз ове зулумћаре. Кад Вољавица распусти његово друштво ови тек онда зађу те стану отимати и пљачкати од раје. Раја оде Дадићу да му се тужи да стане на пут насиљу ових зулумћара. Дадић и сам веома правичан човјек, који у раји гледаше браћу своју, само различну по вјери и положају, прими од Срба молбу к срцу. Али то не бјеше право Вољавици, те се завади с њим понова. Мостар бјеше подијељен на двије стране. Страна до Царине бјеше у рукама Вољавице, а други дио у рукама Дадића. Спремаше се и сједне и с друге стране. Улице, бјеху преграђене мертецима и Вољавица отпоче борбу паљбом топова с града. Прва ватра би просута на Коскића- дворе. Дадић нападне са својима. Цио Мостар бјеше на ногама. Опасност је таква пријетила да га је могла ватра прогутати. Али-ага нападне таквом жестином на Вољавицу да га потисне од Царине, отме тврђаву и топове. Напад је тако страшан бно да је Вољавица једва главу на раменима изнио. Кад истјера Вољавицу, одмах поче укидати насиља и гонити Турке насилнике, који и под Вољавпцом, и прије њега, чинише насиља раји. Многе разагна, многе понизи и натјера да се дохвате мотике и другог алата те да нсиве од свог знања, а не да пљач-

кају народ. Истина, од народа узимао је доста тешких дација, али то је било одређено, а преко тога ништа се није смјело узети. Рају нико није смио гулити ни пљачкати. Раја га је вољела и Али-ага више се у њу уздао него у саме мухамедовце. Османлије страшно је мрзио и свакога, ко се држао Османлија и Стамболија. Чак је гонио више пута и царске људе (пашалије) с мешћеме. Како је народ цијенио Али-агу Дадића док је био господар у Мостарз' и околини, нека се види из ове приче, која се и данас прича у Мостару и околини: За вријеме ајанства Дадићева некакав сељак гонећи на коњима 9 товара дрва, стигне у мостарско поље, ту и заноћи. Док је он безбрижно спавао привуку се неки неваљалци те му дигну не само сва дрва но и угаре и такуме с коња. Сјутра дан кад се сељо пробуди има шта видјети: коњи празни и нигдје ништа на њима. Он се упути те у Мостар да тражи самог Али-агу Дадића да му се тужи. Не познавајући самог Дадића, наиђе баш на Али-агу и запига га: „Бива, ага, знаш ли ми рећи гдје бих могао наћи Дадића?" ■—■ „А што ће ти Дадић, куме.')" — „А ето, аго, нитоварих 9 коњадрвима и потјерах у Мостар на пазар. Па заноћих синоћ у мостарском пољу, а дође ти неки неваљалац те, док ја спавах, диже све и дрва, и такуме с коња." — „А што ти, болан, да заспиш у пољу са својим малом и да га тако напустиш? Што га боље ниси чувао?" — „А ја, бива, велим кад се Дадић стара о нама онда не смије ником ништа бити, нити му се какав квар учинити." — „И не смије, бива, куме, и не смије; но шта ти је вриједило све то што ти је украдено?" — „Вала ага, Бог нека те поживи, с коња на коња по цекин." — Али-ага се маши руком у џепове, изброја му девет цекина рече му: „Ево ти новаца за твоју штету, али други пут по') Обичај је код мостарскнх Срба мухамеданаца да кад сретне православног а не зна му имена, да га ослови са ријечју кулге.