Зора

314

УМЈЕТНОСТ

варати људе и тице циљ је и сувише фриволна према узвишеноме задатку умјетности! Подражавати Нлијаду , вели др. Јунг, није подражавати Омиру, и ако стоји, како тврди Сер Џ. Рејнолдс, да што умјетник више изучава природу, све се више приближава правоме и апсолутноме пдеалу умјетности. Умјетност се мора служити подједнако стварањем и копирањем. Идеалу без стварности не достаје живота, али стварност без идеала, вели Виктор Кузен, нема љепоте. Њих двоје треба да се удруже. То је једини начинда се створи нешто савршено лијепо. Љепота је апсолутни идеал, а не проста копија несавршене природе. Композиција је један од најважнпјих елемената за слику. Џ. Ринолде нам је, у два примјера, показао, како је оно што окружује једно лпце у стању измијенити цијелу слику. Тинторето је, у једној својој слици, узео Микел Анџеловог Самеона за Јупитера,давши му,мјесто магареће вилице, у десну руку гром и муњу, и метнувши му код ногуорла. Други је примјерјошбољи.Тицијан је са једнога сводаСикстинскеКапеле у Риму, прекопирао један лик, који представља Бога како дијели свјетлост од таме. Тај лик дао је једноме рањеноме ђенералу за слику која представља битку код Кадора. Не треба сметнути с ума,даје умјетнику задатак да формира — ствара око, а не да га обмањује; да мора теЖити и обраћати се прије људској души него очима. Они који воле љепоту наћи ће је свуца гдјеје буде. И ако Шекспир вели: „Позлаћлвати злато, сликати перуннку, Додавати мирис љубичици, Глачати огледало, и дати нову ниансу Дузи, или, запаљеном свијећом, Хтјети увеличати свјетлост сунчеву, То је и сувишна и смијешна раскош", ипак све што сјаје није злато, све цвпјеће нема боје перунике, па је слободно и бирати и нешто представљати. Лијепо, добро и истинито, вели Кузен, облици су бесконачности; у лијепоме, доброме и истинитоме ми волимо бесконачно. Љубав према бесконачноме крпје се у љу-

бави према његовим облицима. Да је бесконачно оно пјто ми тражимо у лијепоме, доброме и истинитоме, доказ је то што нам облици доброга, истинитога и лијепога нијесу довољни. Умјетник нпје задовољан својим најљепшим дјелима; он тежи нечему узвпшенијем. Понекад се вели да представљање каквога предјела у слици није истинито. Па шта је онда истина? Је ли истина: репродуковати онај утисак, који смодобили од нечега? Ако је тако, онда нека се покуша направити, по сјећању, једна група планина, па ће се одмах наћи да су оне планине на слици, коју имате у глави, много више и стрменитије, равнице дубље и уже, него што су у стварп; дакле, слика која би била истинита у толико, што не би дала исти утисак, који даје природа. Умјетност је, вели Гете, названа умјетношћу баш за то, што није природа. Није довољно само изабрати један лијеп изглед, па њега сликати. Умјетник не смије бити само добар прецртач; нешто узвишеније и суптилније потребно је њему; он мора стварати, или бар умјети псто тако добро тумачити као и снимати. Турнер никада није хтио копирати само, па ма предјео био најљепши: он је или мијењао мјесто или уклањао брегове. Један племић, жељан да види модел по коме Гидо Рени сликаше оне лијепе женске главе, дође сликарз^ и умоли га да му покаже свој модел. Рени намјести преда се свога помагача, једну велику људину, и стаде сликати дивну главу Магдаленину. — Драги 1рофе, рече он, лијепи и чисти идеал треба дајеу глави-.а модел може бити какав хоћете. Сликајућп Арханђела Мпхаилау капуцинској цркви у Риму, Гидо је жалио: „што нема крила да узлети до раја и да се у њему нагледа савршених облика и љепоте духова, по којима би и своме Арханђелу дао љепоту; али, кац се не могох винута тако далеко, а опет на земљи не нађох му равна, ја га пођох тражити у ономе идеалу од љепоте, који сам у својој глави о њему створио".