Зора

320

Д Е Н И 3 А

лела и баш истог човека кога и ти. Дакле смо обе подједнако криве, те тако ни мене нико неће узети, пошто Андрија тебе не узима. Помиримо се, драга моја, са судбином, брак није за нас створен. Имале смо истог заручника, који нас је обе преварио; сад нама ваља наћи другога, кога ћемо опет заједно моћи волети а који нас никад неће преварити. Ја знам где ћемо га наћи. (лндрији) Хтео си, драги мој Андрија, да видим свет пре него што се покалуђерим. Ну, дакле, видела сам га. Одиста није леп. За неколико месеци видела сам толико зла и сама сам толико зла учинила да хитам да се вратим у манастир, али нећу да се вратим сама. (Денизи) Хоћеш ли- и ти самном у манастир, па да више из њега не изађемо? Дениза (Исгсрено и полетивши јој у наручја) Хоћу, хоћу, хоћу. Марта. Онда је свршено. (Брисо-у) Драги господине Брисо, кад мој брат налази да господин од Тозета није мене достојан, како бих ја нашла да је достојан Денизе? Ја вам узимам вашу кћер, не можете ми је одрећи; уверавам вас да је нико не воли витне од мене (Денизи) Пољуби оца и мајку па хајдемо. (Дениза приђе своме оцу и клекне пред њим). Брисо (дижући је) Учинила си ми толико зла колико ми се год могло учинити. Али пошто те овај анђео ослобођава, ја те поверавам њему и праштам ти. (Пољуби је плачући). Дсниза (љубећи најсрдачније госпођу Брисо) Мама, мама! (лндрији) Не познајући живот ваша сестра, господине, мисли да је њена погрешка равна мојој.

Невино дете! Али она такође налази једино право решење, једино, које нам свима допушта наше достојанство и које нам не намеће жртве изнад наше снаге. Допустите да за часак остане у тој заблуди да има нешто да испашта; то обезоружава мог оца. Ја ћу вам је скоро вратити. Збогом, господине! Нека би дао Бог, кога ћу тако много молити за вас, да наиђете на ону, која ће имати милу задаћу да вас учини срећним. (Оллучно и ухвативши Марту за руку) А СаД, сестро, хајдемо! (Обе пођу врагима. У тренутку кад Дениза ступи на праг). Андрија (викне) Денизо . . . (Дениза се окрене и чека) Андриуа (пружајући јој руке) Не могу. Дениза (полети му у загрљај силно узвикнувши) Ах! (Чује се звонде у врту). Марша. Шта је то! ПонФерани долазе на ручак. Брзо, брзо, убришимо сузе! Баба би била сувише срећна кад би ВИДеЛа Да СМО ПЛаКаЛИ. (Брише сузе Денизи. Андрији) А ти иди да дочекаш твоје госте; нама више не требаш. (Денизи) А ти за гласовир па пјевај ако можеш. Тувнен. А манастир, госпођице? Марша. После Денизине свадбе. (Приђе Брисо-у и пружи му чело). БриСО (љубећи је) Ох, дете моје! Нека би вам Бог дао толико среће колико ви сад учинисте добра. (Очекујући долазак Понферанових све личности изгледају као и обично, Дениза седи за гласовиром као да свира, Марта држи у руци књигу, Тувнен говори с госпођом Брисо, а Брисо доводи у ред хартије, које су на столу.) Завеса пада. К Р А ,Т.