Зора

324

ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ СРПСКОГА НАРОДА

служи као пас. Љети носе поврх кошуље, мјесто хаљине јечерму, од домаћега сукна, те им покрива леђа и прси. На глави им је Фес. Прекривене су по њему црвеном асиулијом, а по њојзи је бијели јашмак до очију. Косу боје у црно. Остављају дугачке солуфе, а плету се у плетеницу коју пусте низ леђа. У косу уплећу по четири на зеху нанизане пуце од сребра, те ово зову уилетњак. Овако су носиле и наше жене у првашње доба, али су сада то напустиле. Длане и нокте книју црвеном кном.Уушима носе дугачке менђуше. На ногама носе све као и мушки, само су им чарапи широки и дугачки до кољена. Богатије носе нанизане дукате по челу, а сиромашније носе жуте чандрљине и то зову иочелицом. IV. Слабо су им се обичаји уздржали, јер им је много обичаја нова вјера искорјенила, а и осамљеност њихова од Христјана. Имају обичај, кад се жене, држе дјевојку невјенчану по три дана у кући па је онда вјенчају код кадије по мухамеданскоме обичају, и то овако: Младожења пошал^е испред себе свједока, а тако исто и дјевојка, те дјевојкин свједок изјави пред кадијом да даје дјевојку за момка, а момков свједок да је узима, и онда они упишу неку своту новаца по њиховој вољи, што мора дати момак дјевојци ако је пусти. И то је никах. Више пута свједоци привежу велики нићах којега младожења не може никада дати само да се не би распустили. Могу мушки држати и по више жена али нема таких случајева. Послије вјенчања наступи весеље., пјесама и играње. Женске се Фатају у коло са мушкима баш као и код православних. На бајрам се искупе сви пред џамију у Свинарини, те

пошто отклањају, онда скачу, трче се, бацају се камена с рамена. Послије тога весеља разиђу се по кућама у богатијех људи у томе селу. Онај, код кога дођу, или који их позове, дужан их је погостити што може боље. Најпослије мора бити и халва, најомиљеније њихово јело. Пиће им је само вода и црна кава. Нијесу пјанци. — Ово им је налик на крсно име. Догоди се да отму дјевојку и то на овај начин: ако се воли момак и дјевојка, а родитељи момкови нису вољни да он узме ону дјевојку, или родитељи дјевојкини нијесу ради да она пође за онога момка, тад им се не даду узети. Онда се они договоре, те на одређено мјесто у уговорени дан дође момак са неколико својих другова, који су приправни и на бој, те преведе дјевојку својој кући и вјенча је без знања њезиних родитеља. Уз рамазан (пост) скупљају се на сијела, те се ту причају, а има их доста који знаду лијепо уз гусле и запјевати. То им је најомиљенија свирка. Скоро у свакој кући висе у прочељу српске јавор гусле. Разликују се од других Мухамеданаца, што им се жене не крију и што се Фатају у коло као и код православних. Радо играју црногорско коло. КаД умре који богаташ, онда му за душу дијеле сиротињи или џамији. Између себе тргују и то у размјену: који има доста жита, а нема кртоле, онда он даје жито за кртолу и т. д. Ако се посваде двојица између себе, то онда настоје да их измире. Ту највишу улогу играју старци. У свакоме селу имаду по два најстарија и најмудрија човјека, које они јако поштују и за савјет питају, не само са своју корист него и за опћу. Без њихова знања ништа се у селу не ради. Они су и народни судци.