Зора
3 0 Р А
293
Тако се је у Леопардија образовао појам о жени и о љубави; љубав у својој суштини трагична, и која показује ону исту дјевичанску чистоту која је својствена тузи. Павле Бурже, вртећи се по празној пјесниковој кући у Реканату, гледао је у својој машти сјетне јунакиње Леопардијеве поезије: гледао је, вели, њега истога, размишљајући о њима. И из његовијех се уста отеше топле ријечи пијетета за несрећног љубазника и искрен поклич дивљења за пјесника љубави. И, доиста, ко хоће да овога пјесника-мученика до краја схвати, треба да га замисли какав бјеше у истини : невољно створење, саломљено болешћу и патњама, а којему је у грудима пламтио дух украшен свима онијем врлинама, што их Природа бијаше ускратила тијелу његову; човјек до
највише мјере осјетљив и бистар, који потпуно схвата замашај своје несреће, те који у цвијету живота лежи срушен као „оборено дрво, које осјећа и пати". И онда се тек човјек може да домисли, како је он морао себи представљати и осјећати ову љубавну страст, која га је толико морила: страст, коју бисмо, посматрајући је у његовијем стиховима, радије него ли љубављу, назвали ббном чежњом за живо жељкованом, ама ужасно далеком срећом. Љубавне, као и све остале пјесме Леопардијеве, носе на себи печат најизраженије хуманосши; нечега, што би се, у неку руку, могло назвати болешљивим, морбозним, но које је тако живо, тако истинито, тако човјечно! Ето са шта ми сатијем пјесмаматолико симпатишемо,ето са шта нас оне нагоне да плачемо и да размишљамо.
ОМЕ
После битке
^обитник у ноћ скри се сав. Гле брег, где сјакти муње зрак, Ту паде славно љути лав Бив с врагом бој неједнак. И умр'о над, што вођ му би. Груди му цепа сињи јад, Што битку, јунак, изгуби, И још му ост'о само над. Слободе мину лепи сан, Младости жарке смагну цвет, Сад чекају да сване дан Крај сјаја му да виде мрет'. Јест свет, где сја слободе чар, Где њу не скврни поган кив. Кад нуди смрт тај свет на дар Ко онда роб да буде окигз.
ж
V РА
Сети се, Ирска, сети... Т 1 \Ј етн се, Ирска, дана, кад Блеснуше оштре ћорде Бораца храбрих ти, и тад Туђинске прогнаше хорде; Кад пред јунаци краљ твој сам Поносни стег је вио, Зелени т' није алем кам, Крас туђој круни био. П рибар, кад га мори јад, По мору снови се гали. Он древне куле види тад И како шуме вали. И спомен тако кад-кад нек Пробије вале дневне, Занесен нек му текне тек К делима славе древне. Илија Белеелијин.