Зора

3 0 Р А

343

Ја сам био испричао један чудан догађај, који се десио баш мени самом. На име, једног дана сретнем једног човјека, за кога сам мислио да га добро познајем, премда га дуго година нијесам видио. Ми смо неко вријеме ишли заједно, а за тим се руковали и растали. Сјутра дан, кад сам срео једног пријатеља, испричах му како сам се састао с тим и тим, и тада чј ^ х први пут, да је тај човјек умро прије шест мјесеци. Природно објашњење било је ово: ја сам примјенио два човјека, што се мени чешће дешава због мог рђавог памтења лица. Али чудновато је при томе било то, што сам ја, докле год смо ишли заједно, непрестано држао да је то онај, који је умро, и да његови одговори нијесу ни мало разбили моју заблуду. Чим сам довршио, ЏеФСон, који ме је слушао замишљено, упита ме — вјерујем ли у спиритизам, у пуном смислу те ријечи. — То је питање савјести — одговорих му. — Шта разумијеш ти под спиритизмом у пуном смислу те ријечи? —- Ево: вјерујеш ли ти да духови умрли не само да имају моћ да се поново и кад им је воља враћају на овај свијет, но да имају снаге и да раде, или, боље рећи, да изазивају радње? Допусти ми да ти наведем један нарочит примјер. Један мој пријатељ,спирит.ист,врло осјетљив али ни мало Фантаст, причао ми је, да је сто, чијим је посредством дух једног умрлог његовог пријатеља општио с њим, једне ноћи, кад је овај сам био у соби, из властитог нагона полако прешао преко собе, пришао њему и притиснуо га уза зид. Сад, вјерујеш ли то, или не вјерујеш ?

— Ја би могао вјеровати одговори Браун — али прије но што бих то учинио, желио бих да ме представиш томе твоме пријатељу, који ти је то причао. У опште, мени се чини, да је разлика између онога што ми зовемо Природно и онога што зовемо Надприродно само разлика између Обичног и Необичног. Што се тиче надприродних појава, ја држим да је нелогично сумњат у нешто за шта ми не можемо доказати да не постоји. — Што се мене тиче — примјети Мак-Шомасе — ја још вјерујем у моћ духова да приређују најчудноватије забаве, али не вјерујем да то њима самим чини задовољство. — Ти мислиш — рече ЏеФсон неразумљиво је зашто би један дух, који не би био, као што смо ми, везан никаквим конвенционалима обзирима, проводио своје вечери у заморној и детињастој забави са досадним друштвом. — Ето, то баш не могу да разумијем — рече Мак-Шонасе. — Ни ја — рече Џефсон. — Али ја сам мислио на нешто са свим друго. Замислите, један човјек умире а није му испуњена највећа жеља његовога срца. Вјерујете ли ви, да његов дух може имати моћи, да се опет на овај свијет врати, и да доврши своЈе прекинуто дјело ? — Хм! учини Мак-Шомасе. Ако се мисли да је могуће да духови у опште могу имати још некаквог интереса за ствари овога свијета, онда је на сваки начин, паметније мислити да се они осјећају позвани за такве послове, но вјеровати да се они занимају извађањем простих играчака. — Онда слушајте — одговори ЏеФсон, завали се у наслоњачу и одупре лактовима о наслоне. — Ју-