Зора

352

КНЕЗ СРЕБРНИ

Басмановучини по царевој заповиједи. •—- Изволи! рече он и даде Јовану ланчић са иконицама. Али цар осим ланчића, опази му на врату и свилени гајтан. — А шта је ово? упита он, вадећи му сам гајтан. — Ово . . . ово је, господару, мајчин благослов. — Да видимо тај благослов! Јован предаде крпицу Грјозноме, и нареди да је распара. Овај је распара ножем, и изасу нешто на сто. — Охо! А шта је ово? упита цар, и стадељубопитљиво разгледати некакве корјенчиће, помијешанеса жабјим кошчицама. Игуман се прекрсти. — Је ли те овим благословила мајка? упита подругљиво Јован. Басманов паде на кољена. — Опрости, господару, робутвоме! мољаше преплашени Басманов — Видећи да ме ти не волиш, мени се срце цијепало од бола. Зато измолих у млинара овај корјен. Ово је тирлић трава, господару. Млинар ми га је дао, да ме ти опет заволиш, а ништа рђаво замишљао нијесам, вјеруј! — А жабје кости ? упита Јован, наслађујући се страхом мрскога му Басманова. — О костима ништа нијесам знао, господару! Цар се окрену Маљути. — Ти ми рече: врачар је рекао, да ми Басманов о глави ради, је ли? — Јесте, господару! •— Е па добро, Тодо! — рече цар. Треба те суочити са врачаром. Треба те казнити, да не рекну: цар само кажњава бојаре, а своје неће ни да прстом дотакне. Басманов му обгрли кољена. — Сунце моје јасно! викаше он свијету мој, господару, не губи ме, сунце моје, мјесече мој, соколе! Сјети се, како сам те вјерно служио! Јован се окрену. Басманов у очајању обгрли оца.

— Оче мој! Моли господара, да се смилује, да дарује живот робу своме. Ја пристајем да будем и дворска будала, само да цара служим. Али у тврдоме срцу старога Басманова не оста ни један очински осјећај. Он се само бојао цареве љутине. ■— Даље! викну он, и одгурну сина. — Даље несрећо! Ко цару не мисли добро, није ми син. Хајде онамо, куда те шаље његова царска милост. — Свети игумане! зајеца Басманов и стаде се на кољенима влачити до игумана. -— Свети игумане, моли господара! Али угуман гледаше у земљу, и дркташе цијелим тијелом. — Остави оца игумана! рече Јован хладно. Ако требало он ће ти одслужити један парастос. Када Басманов увиђе, да се нема више у што надати, да ће га грозно почети мучити, и најпослије погубити, он се прибра. Она првашња одважност поврати се. Он трехну својом лијепом главом, исправи стас, и дрско се насмија. — Премилостиви господару! Ево Ја идем по твом налогу на муке и смрт. Дај, да ти рекнем пошљедње хвала, на твојој доброти. Ништа зло нијесам смјерао, а грехови су нам једнаци, заједно смо радили. Кад ме изведу на губилиште, све ћу казати народу. А ти, игумане, слушај моју исповијед! Не дадоше му довршити, него га свезаше, и Маљута га одмах одведе у тамницу. — Видиш оче! — рече Јован игуману. — Видиш, колико имам непријатеља. Па моли Бога за ме грешника! Моли да довршим моја праведна дјела, да искорјеним издају. Цар устаде, прекрсти се и приђе игуману, да га благослови. Сва га братија са страхом испратп до манастирске ограде. Царска пратња оде, изгуби се у прашини, изумрије пошљедњи одјек коњскијех поткова, а калуђери још дуго стајаху погнуте главе.