Зора

368

ПРЕФЕРАНС

мене. Пријатељ Аћим ударао би са женом нунишака и тумачио јој да је деветица јача од седмице и тако у разигнацији дочекали би и суђени дан. Ал ствар доби сасвим други вид. Наиме, учитељ и ако није имао смисла за преФеранс, ал вино јако му се допало. Дивно вино! Кад се наточи, а оно без сиФОна, па врцају искре из њега као са жеравице. И учитељ најпосле сагнуо главу, па сваки дан лепо код пријатеља на лекцију. То јест на вино и на лекцију. — Пазите, аппсе, само пазите! Изволте, попите .... Ово вам је: тиквени горњак. — М хм, — вели уча па натеже чашу. — А ово, агшсе,ово је: црвени кец. — Црвени кец, — понавља механично уча, гледајући једним оком у црвеног кеца а другим у празну чашу. — Наспите, изволте, и мени агшсе . . . . А ово видите, ово је: маквени долњак! — Е, молим вас! Дакле то је маквени долњак! И зацвркута и прецеди чашу. Мора се признати учитељ је спор у таким стварима. Мора му се по неколико пута да објашњава. Ал тек, ствар одмиче .... И што год уча бива нунији знања то све празније бива буре пријатеља Аћима. И Бога ми за две пуне године научио човек. Нос му додуше дошао као шемничка лула, ал сад зна. Могао би управо са самим школским надзорницима играти преФеранса. Да богме, уз вино. Ако нема вина, не уме. На једаред не уме. Навикао уз вино, па ето! Данас је први покушај. Данас, после седам година, данас први пут.

Киша сипи и влажи, ветар шиба а поп Танасије згурио се у бунди као у пећки, па ужива, топи се рећи од миља. Ено види се и торањ сеоске црквице. Раге се лагано крећу, пуца блато под ногама, ал одм.иче се. Пријатељ Аћим попео се на таван па извирује на баџу. Учитељ отпљуцкује мислећи на после подне. И у опће учини им се оно малено исклисо сеоце као неко врло угодно гњездо. — Ено га, викну пријатељ Аћим кроз баџу и поче ћа маше марамом на учитеља, а овај за уже па у звона. Како је торжествено било у сеоској црквици. Истина нема их неколико свега, али брате — свечано. Поп удесио као на Богојављење и дрхти гласом. Пријатељ Аћим дододаје му кадионицу, клања се и звони на достојно. У опће неко ванредно" расположење и осећаји. Поп Танасије у мало што није говорио беседу. А пријатељ Аћим кад је примио наору, пољубио га је у руку. За Бога, после седам година једва једаред! После службе сви су отишли код уче на шљивовицу. Жестока шљивовица! Послао му игуман, па ето не ће без друштва. Сви хвале: како је красна! — Ех молим вас, агшсе, чим ручате! Одмах молим вас! — На служби, — одговори учитељ и чисто гледа ону руменику како се блиста * Спреми, Персо, пожури се спреми. Сад ће и господин учитељ! И пријатељ Аћим узео па меша. Већ је и делио онако тек да види шта би добио. — Бога ми преФеранс,агшсе преФеранс! Види, ево види молим те!