Зора

3 0 Р А

307

у оном блату. Склоните је, сместите је, Бог ће вас наградити. — Управо благородни ово девојче, штета тако .... Сасвим једна штета! И овамо и онамо и наговорише лепо човека. После им је и учитељица захвалила. Одмах је писала својој пријатељици и метнулајој на срце: само преФеранса немој! Ако научиш, пропала си. И опет почеше да трљају дланове. — „Та ваљда ће и нама синут сунце јарко!" певуши поп возећи се у Филијалу да дочека учитеља. У пријатељ Аћимовој кући просто једно весеље. Сви се радују, смеше се и мило им око срца. — Агшсе, мораш пазити човека. Баш ако онако што, зажмури . . . Шта ћеш, ко и да ти дође у ово чудо ?! Пријатељ Аћим се решио оба брка жртвовати, нека све иде до ђавола, само да му је једном сести као човек па тек: — Господо моја, ја игру! — Три, рећи ће поп Танасије. — Јок агшсе, преФеранс, преФеранс ја! И лепо човек види, све види и све ужива .... —• Ех мило нам је, врло нам је мило! — Обојица засипају поздравима новог учитеља, — баш нам је особито мило. И збиља им је било мило. Пуначак човек, у годинама човек, један врло красан човек. — Знате, — слади му пријатељ Аћим, — знате, агшсе, па ћемо после ручка, знате припалити, гуцнути, па преФеранса, агшсе! А ђаво искези своје зубе и демонски прену у смех. — ПреФеранса? Извините, вели ја се никако не картам.... Ја знате....

— Штааа, — учини пријатељ Аћим и испаде му лула из зуба. — Не карта се?! Ама преФеранса човече, за име Бога, једна невина забава, за децу господине мој забава. И хладан туш засу раскрављена срца и следише се. — Аја, вели пријатељ Аћим, лепо ти ја, агшсе, крај електричног осветлења, крај топлог чаја, па... И чисто им би жао што отпустише оно девојче. Сасвим ето свеједно. Господе, одрастан човек па не зна преФеранса. — Па да вас научимо, аппсе, да вас научимо. Ево ствар врло проста. И почеше прве лекције. — Мак вам је, агшсе: један... — С далоном господине, иначе у игри: два . . . — Немој, агшсе, немој збуњивати господина учитеља, прво нека овако. Дакле агшсе: мак: један, зелен: два, тиква .... — Извините ја неразазнајем, знате, мак .... Што је и знао нешто џандара тамо, тамо је друкчије, сасвим друкчије, сасвим друкчије некако. — Хууу, човече, за Бога како не би знали мак. Гледајте, ево то, то вам је мак. Бадава збунио се човек, па ништа. Изгледа му да би и Питагорино правило научио, а то му никад није ишло у главу, само преФеранс не. — А, нема ту ништа, — вајка се пријатељ Аћим испраћајући госте, — лепо ти је крај електричног осветлења, па уз топли чај, агшсе, па ти ја . . . . Дани пролазе, ноћи пролазе, све пролази, а у шта ? Ни у шта, тако у тартањ! И не би ваљда никад ништа било! Попа не би можда ни долазио. Замолио би калуђера, па нека га за-