Зора

376

СТРИНА МАРА и ЧИКА ПИШТА

— Чувај то писмо, па га подај онда мами. — Цнјело вече стајао сам крај писма. Објешењаче — рекох пријетећи — не ћеш ми утећи. У вече дође стрина Марина мама. Прочита писмо и викне: — Јао! Јао! Јао! Затим се стропошта у наслоњачу. — Што плачете, стрина? Каже: —■ Онај нитков! Онај нитков! — Ко то, стрина? — Пишта, онај твој драги чика Пишта. — А, то није истина, —• ја одговорих слободно, — чика Пишта је добар човјек, мени толико на шећер даје. На ово је она даље плакала, и каже, да сам мали магарац. Много је времена прошло. Дрва се обукла у жуто одијело, али је здраво захладило, брзо га скидоше, на се обукоше у сњежне опаклије и загрнуше бијели боа. Кад сам ишао у школу, сретнем се са стрина Маром. Како смо се обрадовали! Сто пута ме је пољубила, затим ме посади у трамвај; па ме онда одведе далеко, у једну малу кућицу. Тамо сам затекао и чика Пишту, и једног малог Јошку. — Видиш, •—• каже стрина Мара, то је рода донијела. — Теби донијела? —- Мени богме. — Кажи јој, нека и мени донесе. Волио бих тако једног малог Јошку. БиоЈе шаљивчина, весео, објешењак. Увијек се смијао а ноге и руке непрестано је вртио. И богме је умио хватати и ногама. Затим су ме питали, што ради мама? Казао сам им, да у јутру кува, каву у подне пак супу. Јучера смо јели мамаљуге са шећером. — А плаче ли? — Не. Кад досијпе, само онда плаче.

— А спомиње ли нас? —■ Како да не. Каже: сирота Мара, одвукао је нитков! Па се моли Богу пред стрина Марином сликом. Напунише ми џепове са колачима. У један џеп метнуше Јошкину слику и напиглу на њу: Мајкино унуче. Затим ме натоваре на трамвај па ме пошљу кући. Већ ме је цијела кућа тражила. — Дакле ниси пао у Дунав? — питао ме је вратар. Овај вратар увијек се бави тако глупавим мислима. Ал и стринаме је то питала. А стрина је паметна жена. — Та како сам могао пасти у Дунав, кад сам за Бога био са стрина Маром. На то ме стрина ухвати за руку и тако ме брзо поче да диже по степеницама, да се скоро стропоштах. — Гдје си био? — питала је, кад смо остали на само, ал таким гласом, да од страха једва што ми дах не застаде. — Код стрине Маре, — одговорих дрхћући. — Гдје станује? — Код чика Пиште. — А он, гдје он станује? — У Атила-улици. — Што си видио код њих? — Једног Јошку. — Каквог Јошку? — Тако малог. — Како малог? — Тако, тек колико моја рука; живи у јастуку, увијек се смије, а ноге у вис диже. Ево му и слике. Стрина зграби слику. Оде к прозору... Плакала је. Затим се опет смијала. Кад је плакала, махала је главом, а кад се смијала, гледала је у слику. Јер није се ни могло у оног Јошку гледати а да се човјек не смије. Тако је смијешан, весео, објешењак. Са дозволом пишчевом превео: П. Ј.